Transplantacija rožice je proces zamene oštećenog tkiva rožice zdravom rožicom donora. Ova hirurška metoda se primenjuje kada rožica, najspoljašniji slojevi oka koji omogućavaju jasnu viziju prelamanjem svetlosti, izgubi svoju funkciju iz raznih razloga. Danas, zahvaljujući naprednim hirurškim tehnikama, transplantacija rožice može se obaviti potpuno ili delimično.

Šta je transplantacija rožice?

Transplantacija rožice (keratoplastika) je očna operacija koja se obavlja radi zamene svih ili određenih slojeva rožice u slučajevima problema rožice koji smanjuju viziju.

Pošto je rožica izložena spoljašnjim uticajima, može izgubiti transparentnost, deformisati se ili njeno tkivo može biti trajno oštećeno zbog infekcija, trauma ili strukturnih defekata. U ovim slučajevima, sposobnost rožice da pravilno prelama svetlost i prenosi slike jasno se smanjuje. Transplantacija rožice obnavlja funkcije rožice.

Transplantacija rožice može se obaviti na razne načine u zavisnosti od toga koji slojevi rožice su oštećeni:

• Transplantacija rožice potpune debljine: ovaj pristup zamenjuje celu debljinu rožice.
• Delimična (laminarna) transplantacija rožice: to su pristupi u kojima se zamenjuju samo oštećeni slojevi rožice.

Metoda koja će se primeniti određuje se nakon detaljnog pregleda lekara, u zavisnosti od lokacije i dubine oštećenja rožice. Zahvaljujući trenutnim naprednim tehnikama, transplantacija rožice je metoda lečenja koja se može bezbedno primeniti.

U kojim slučajevima se obavlja transplantacija rožice?

Transplantacija rožice se obavlja kada tkivo rožice izgubi transparentnost, njen oblik je deformisan ili je trajno oštećeno. Transplantacija rožice generalno se obavlja u sledećim slučajevima:

Trajna opakost i gubitak transparentnosti rožice

Kada rožica izgubi transparentnost, svetlost ne može pravilno ući u oko i slika postaje mutna. Ovo može biti izazvano prethodnim infekcijama rožice, traumama (trajno oštećenje nakon ogrebotina, udaraca, kontakta sa hemikalijama) ili očnim lezijama ostavljenim prethodnim bolestima ili povredama oka. Ako ovaj gubitak transparentnosti značajno smanjuje viziju i ne može se korigovati drugim metodama, može se razmotriti transplantacija rožice.

Keratokonus

Keratokonus je stanje u kom se rožica tokom vremena stanjuje i izboči napred, izazivajući poremećaje u viziji. Mada se u ranim fazama može kontrolisati naočarima, lećama i raznim tretmanima, transplantacija rožice može se razmotriti ako se vizija ne može dovoljno korigovati naočarima/lećama, ako se razvije uznapredovalo stanjivanje i nepravilnost rožice, ili ako dođe do trajnog oštećenja površine rožice.

Trajno oštećenje nakon infekcija rožice

Neke infekcije rožice mogu ostaviti trajne ožiljke, opakost ili gubitak tkiva rožice i nakon zacelenja. Ovo sprečava pravilan ulazak svetlosti u oko i može značajno smanjiti viziju. Transplantacija rožice može se razmotriti kada nakon infekcije nastanu trajni ožiljci, stanjivanje rožice ili ulceracije koje ne zacele.

Trajan edem rožice

Endotelni sloj na unutrašnjoj površini rožice odgovoran je za održavanje balansa tečnosti koji održava rožicu transparentnom. Kada ovaj sloj ne funkcioniše pravilno, rožica nakuplja tečnost, otekne i vizija postaje mutna. Ovo se može desiti zbog određenih bolesti endotela povezanih sa godinama, oštećenja endotela nakon prethodnih očnih operacija, ili trajnog edema koji se razvija nakon produženih problema rožice. Ako pogoršanje vizije značajno utiče na svakodnevni život i trajno je, može se planirati transplantacija.

Neuspeh prethodne transplantacije rožice

Kod nekih pacijenata koji su se podvrgli prethodnoj transplantaciji rožice, transparentnost transplantiranog tkiva može se pogoršati tokom vremena ili njena funkcija može opasti. Ako vizija ponovo značajno opadne i nema drugih opcija, može se razmotriti druga transplantacija rožice.

Nasledne distrofije rožice (genetske bolesti rožice)

U nekim retkim slučajevima, rožica može izgubiti transparentnost od rođenja ili razviti ozbiljno oštećenje tokom detinjstva. U slučajevima koji ozbiljno utiču na viziju i trajni su, može se planirati transplantacija.

Hemijske opekotine rožice

Kiseline, baze (kao luzina) ili druge hemijske supstance mogu ozbiljno oštetiti tkivo rožice. Nakon opekotine mogu se razviti gubitak transparentnosti rožice, vaskularizacija i trajni gubitak vizije. Ako se rožica ne oporavi uprkos odgovarajućim tretmanima, može se obaviti transplantacija rožice.

Kako se obavlja transplantacija rožice?

Operacija transplantacije rožice generalno se obavlja lokalnom anestezijom; pacijent se ne uspavljuje potpuno, samo se umrtvi oko i okolna oblast da bi procedura bila komforna. Međutim, opšta anestezija može se preferirati kod pedijatrijskih pacijenata, osoba koje imaju teškoće da ostanu nepomične, ili u slučajevima kada se smatra potrebnim.

Tokom operacije pažljivo se odstranjuje oštećeno tkivo rožice, i na njegovo mesto postavlja se rožica donora pripremljena u odgovarajućim dimenzijama. Procedura se završava mikrohirurškim tehnikama, a na kraju operacije oko se prekriva zaštitnim zavojem.

Danas postoje dve najčešće korišćene metode u transplantaciji rožice: procedure DALK i DMEK. Metoda koja će se primeniti određuje se prema tome koji sloj rožice je oštećen.

DALK (transplantacija prednje rožice)

Ovom metodom odstranjuju se oštećena tkiva u prednjem delu rožice, ali se očuvava najunutrašniji sloj, endotel. To znači da zdrav unutrašnji sloj rožice pacijenta ostaje na svom mestu. Zatim se zdrav prednji sloj uzet od donora postavlja u pripremljenu oblast i fiksira finim suturama. Ova metoda se preferira posebno kod pacijenata čija je unutrašnji sloj rožice intaktan.

DMEK (transplantacija endotelnog sloja rožice)

Ovom metodom, problem je u najunutrašnjem sloju rožice. U tom slučaju, odstranjuje se samo oštećeni endotelni sloj. Veoma fin unutrašnji sloj uzet iz rožice donora postavlja se unutar oka i fiksira na zadnjoj površini rožice posebnim tehnikama. Generalno, mali vazdušni mehur koji se uvodi u oko pomaže novom tkivu da se pričvrsti na svom mestu.

Kako izgleda proces oporavka nakon transplantacije rožice?

Proces oporavka nakon transplantacije rožice zahteva strpljenje. Čak i ako je operacija uspešna, vizija se ne razbistri odmah. Rožica je najosetljiviji i najtransparentniji sloj oka. Potrebno je vreme da se novo transplantirano tkivo adaptira na oko, da otok opadne i da se vizija stabilizuje. Ovaj proces može varirati od osobe do osobe, ali redovno praćenje je veoma važno.

Sledeće se smatra normalnim prvih dana nakon operacije:

• Mutna vizija
• Blag bol ili osećaj trnjenja
• Crvenilo oka
• Osetljivost na svetlost
• Suzenje

Ovi simptomi generalno opadaju tokom vremena. Najvažnije prvih dana je redovno koristiti kapi propisane od lekara i zaštititi oko od udaraca.

Generalno u prvih 1-3 meseca:

• Crvenilo opada.
• Nelagodnost prolazi.
• Vizija počinje postepeno da se razbistrava.

Međutim, vizija može ne biti potpuno obnovljena tokom ovog perioda. Potpuni oporavak vizije nakon transplantacije rožice generalno traje između 6 meseci i 1 godine. Ovaj period može biti kraći kod nekih pacijenata i duži kod drugih.

Ako postoje suture, mogu se ukloniti ili prilagoditi tokom vremena prema proceni lekara. Za zdrav oporavak veoma je važno koristiti kapi na vreme i redovno, ne trljati oko, zaštititi ga od udaraca, ne izostajati sa kontrolnih pregleda i ne prekidati uzimanje lekova bez preporuke lekara.

Često postavljana pitanja o transplantaciji rožice

Je li transplantacija rožice teška operacija?

To je delikatna operacija koja zahteva mikrohirurgiju, ali iskusni hirurzi je obavljaju bezbedno.

Koliko dana je potrebno da zaceli transplantacija rožice?

Inicijalno zacelenje počinje u roku od nekoliko nedelja, dok potpuni oporavak vizije može potrajati nekoliko meseci u zavisnosti od korišćene metode.

Koliko sutura se koristi u transplantaciji rožice?

Transplantacije potpune debljine generalno zahtevaju oko 16 finih sutura; neke metode mogu koristiti manje sutura ili nikakve (kao DMEK).

Obavlja li se transplantacija rožice u Turskoj?

Da, uspešno se obavlja u mnogim dobro opremljenim oftalmološkim centrima u Turskoj.

Da li se pacijent uspavljuje tokom transplantacije rožice?

Generalno se obavlja lokalnom anestezijom, ali u nekim slučajevima može se preferirati opšta anestezija.

Šta se dešava ako se ne obavi transplantacija rožice?

U slučaju ozbiljnog oštećenja rožice, gubitak vizije može progredirati, a u nekim slučajevima strukturni integritet oka može biti kompromitovan.

Koliko dugo traje transplantirana rožica?

Transplantirana rožica može funkcionisati mnogo godina; trajanje zavisi od očne strukture pacijenta i pridržavanja kontrolnih pregleda.

Ko je kandidat za transplantaciju rožice?

Obavlja se kod pacijenata čija je vizija značajno smanjena zbog trajnog oštećenja rožice, opakosti, deformiteta ili endotelne insuficijencije.

Kolika je stopa oporavka vizije nakon transplantacije rožice?

Stopa oporavka vizije nakon transplantacije rožice varira prema trenutnom stanju oka pacijenta, ali većina pacijenata postiže značajno povećanje vizije; ipak, tačan rezultat je individualan. Oporavak vizije nakon transplantacije rožice može potrajati između 6 meseci i 1 godine.

Menja li se boja oka nakon transplantacije rožice?

Ne, pošto je rožica transparentan sloj, boja oka se ne menja nakon transplantacije.

Kako se pronalazi rožica donora?

Rožica donora se dobija od odgovarajućeg donora i, nakon prolaska provera medicinske podobnosti kroz banke oka, dobija se za transplantaciju.

Transplantacija jetre je proces zamene oštećene jetre zdravom jetrom donora kod pacijenata sa uznapredovalom jetrenom insuficijencijom ili nepovratnim oštećenjem jetre. Ova metoda, obavljena transplantacijom zdravog jetrenog tkiva od živog donora ili donora sa moždanom smrću pacijentu, jedna je od najefikasnijih i najtrajnijih opcija lečenja za bolesti jetre u terminalnoj fazi.

Šta je transplantacija jetre?

Transplantacija jetre je proces hirurškog odstranjivanja sopstvene jetre pacijenta, koja više ne može obavljati svoju funkciju, i njene zamene zdravom jetrom donora u uznapredovalim bolestima jetre. Ova procedura generalno se obavlja u slučajevima ozbiljnog oštećenja jetre, ciroze ili nepovratnog propadanja jetrene funkcije.

Transplantacija jetre, obavljena transplantacijom zdrave jetre ili jetrenog tkiva od živog donora ili donora sa moždanom smrću primatelju, je vitalna metoda lečenja koja može značajno poboljšati očekivano trajanje života i kvalitet života pacijenata.

Zašto se obavlja transplantacija jetre?

Transplantacija jetre se obavlja kada je jetra nepovratno oštećena, ne može obavljati svoje funkcije, i život pacijenta je u riziku. Ove situacije uključuju:

Jetrena insuficijencija u terminalnoj fazi (ciroza)

Ciroza se razvija kao posledica trajnog oštećenja jetrenog tkiva i njegove zamene fibroznim (ožiljčastim) tkivom. U uznapredovaloj fazi razvijaju se nakupljanje tečnosti u abdomenu (ascites), žutica, promene svesti (jetrena encefalopatija), krvarenje iz varikoziteta i ozbiljni poremećaji koagulacije. U tom trenutku, medicinsko lečenje je nedovoljno, i trajno rešenje je transplantacija jetre.

Akutna jetrena insuficijencija (naglog početka)

Transplantacija jetre se takođe obavlja u slučajevima jetrene insuficijencije koja se brzo razvija i progredira kod osobe koja je prethodno bila zdrava. U tom slučaju, funkcije jetre mogu se ozbiljno pogoršati u roku od nekoliko sati ili dana. U ovoj situaciji koja ugrožava život, odluka o transplantaciji može se donijeti bez odlaganja.

Rak jetre

Transplantacija jetre može se obaviti i kod pacijenata sa rakom jetre koji ispunjavaju određene kriterijume. U slučajevima hepatocelularnog karcinoma (HCK), posebno u kontekstu ciroze, ako se tumor nalazi unutar određenih kriterijuma veličine i broja, transplantacija leči i rak i osnovnu cirozu.

Metaboličke i genetske bolesti jetre

Neke urođene metaboličke bolesti mogu ozbiljno poremetiti jetrenu funkciju. Ove bolesti uključuju:

• Wilsonova bolest
• Hemohromatoza
• Deficit alfa-1 antitripsina
• Neke metaboličke bolesti detinjstva

Ko je odgovarajući kandidat za transplantaciju jetre?

Podobnost za transplantaciju jetre određuje se procenom težine bolesti, razvijenih komplikacija, dodatnih bolesti i opšteg stanja pacijenta da toleriše transplantaciju. Grupe koje mogu biti podobne za transplantaciju su:

Pacijenti sa akutnom ili hroničnom jetrenom insuficijencijom

Glavni razlog za kandidaturu za transplantaciju jetre je jetrena insuficijencija.

• Akutna jetrena insuficijencija (naglo i ozbiljno oštećenje koje se razvija kod prethodno zdrave osobe zbog faktora kao virusi, trovanje lekovima/gljivama ili autoimuni uzroci),
• Hronična jetrena insuficijencija (uglavnom zbog ciroze).

Pacijenti sa cirozom spremni za transplantaciju (procena putem MELD/Child)

Kod pacijenata sa cirozom, potreba za transplantacijom procenjuje se analizama krvi, kliničkim stanjem i sistemima bodovanja. U ovoj proceni koriste se dva glavna sistema:

• MELD bodovanje (izračunato sa vrednostima kao natrijum, bilirubin, INR i kreatinin),
• Child bodovanje (uzimajući u obzir bilirubin, albumin, INR, kao i nalaze kao nakupljanje tečnosti/ascites u abdomenu i poremećaj svesti)

MELD bodovanje od 15 ili više i Child B ili C bodovanje su važni pragovi koji ukazuju da je došlo vreme za transplantaciju.

Pacijenti sa ozbiljnim komplikacijama zbog ciroze

Kod nekih pacijenata sa cirozom, ne samo bodovanje već i prisustvo komplikacija jačaju kandidaturu za transplantaciju. Sledeća stanja, posebno nazvana „komplikacije portalne hipertenzije“, važna su u proceni transplantacije:

• Nakupljanje tečnosti u abdomenu (ascites)
• Krvarenje iz ezofagealnih varikoziteta
• Poremećaj svesti (jetrena encefalopatija)

Ko ne može primiti transplantaciju jetre?

Transplantacija jetre se ne obavlja kod svih pacijenata sa bolešću jetre; odluka se donosi zajedničkom procenom opsega bolesti, vaskularne strukture, stanja raka i opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.

• Transplantacija jetre se ne obavlja kod pacijenata sa rakom koji se širio van jetre (metastatski).
• Transplantacija se ne obavlja kod pacijenata sa jetrenim tumorima u uznapredovaloj fazi koji su zahvatili velike krvne sudove ili koji ne ispunjavaju kriterijume za transplantaciju.
• U slučajevima kada je portalna vena ozbiljno trombozirana (potpuno zapušena), hirurška transplantacija može ne biti moguća.
• Transplantacija se ne obavlja kod osoba sa uznapredovalom i nekontrolisanom srčanom bolešću zbog visokog rizika velike operacije.
• Pacijenti sa ozbiljnom i nepovratnom plućnom bolešću ne smatraju se podobnim za transplantaciju.
• Transplantacija nije bezbedna kod pacijenata koji su razvili multiorgansku insuficijenciju.
• Transplantacija se ne obavlja kod osoba čije je opšte stanje tako loše da ne mogu tolerisati operaciju.
• Transplantacija se ne obavlja kod pacijenata sa niskim MELD bodovanjem koji se mogu kontrolisati medicinskim lečenjem, pošto je nepotrebna.

Kako se obavlja transplantacija jetre?

Operacija se obavlja opštom anestezijom i može trajati satima. Prvo se pažljivo odstranjuje oštećena jetra pacijenta. Zatim se zdrava jetra postavlja u abdomen, i njeni krvni sudovi i žučni kanal povezuju se pojedinačno. Kada se uspostavi protok krvi, nova jetra počinje da funkcioniše.

Ako je transplantacija od živog donora, operacije donora i primatelja počinju istovremeno i koordinišu ih dva odvojena tima. Dok se od donora odstranjuje odgovarajući deo jetre, od primatelja se odstranjuje bolesna jetra i finaliziraju se pripreme; tako se organ transplantira brzo, bez odlaganja.

Nakon operacije, pacijent se pažljivo prati u jedinici intenzivne nege. Kontroliše se krvarenje, prati se funkcija organa, i počinju lekovi za regulisanje imunskog sistema radi sprečavanja da telo odbaci novu jetru. Uz odgovarajuće praćenje i lečenje, pacijenti se konačno mogu vratiti svom svakodnevnom životu.

Koji su uslovi za donora u transplantaciji jetre?

U transplantaciji jetre od živog donora, izuzetno su važni i podobnost donora za primatelja i njegovo sopstveno zdravlje. Uslovi za donora su sledeći:

• Osobe mlađe od 18 godina ne mogu biti donori. Generalno su podobne osobe između 18 i 60 godina.
• Potrebna je kompatibilnost krvne grupe sa primateljem. U nekim posebnim slučajevima mogu se razmatrati različite krvne grupe, ali potpuna kompatibilnost je idealna.
• Ne mogu imati ozbiljnu hroničnu bolest.
• Ne mogu imati aktivnu infekciju.
• Ne mogu imati masnu jetru, cirozu ili strukturnu bolest jetre.
• Funkcije srca, pluća i bubrega moraju biti normalne.
• Volumen jetre donora mora biti dovoljno veliki za primatelja, a preostali deo kod donora mora biti na bezbednom nivou.
• Donor mora biti dobrovoljac. Obavlja se psihijatrijska procena. Za donacije koje nisu od srodnika potrebna je saglasnost etičkog komiteta.
• Ekstremna gojaznost nije poželjna.

Sledeće grupe mogu ne biti podobne za donaciju:

• Osobe sa aktivnim hepatitisom ili infektivnim bolestima
• Osobe sa uznapredovalom masnom jetrom
• Osobe sa ozbiljnim srčanim i plućnim bolestima
• Osobe sa nekontrolisanim dijabetesom ili hipertenzijom
• Osobe koje se smatraju psihijatrijski nepodobnim

Na šta treba obratiti pažnju donori transplantacije jetre?

Biti živ donor u transplantaciji jetre je ozbiljna odgovornost i s humanitarnog i s medicinskog stanovišta. Zbog toga, osoba koja će donirati jetru mora obratiti pažnju na neke važne tačke prije i nakon operacije.

Na šta obratiti pažnju prije operacije

Živi donor mora biti potpuno zdrav. Zbog toga se obavljaju detaljne analize krvi, snimanja i procene organa. Kandidat za donora mora:

• Ne imati bolest jetre
• Ne imati ozbiljnu srčanu, plućnu ili bubrežnu bolest
• Ne imati aktivnu infekciju
• Biti psihološki spreman za proces. Osim toga, važno je prestati pušiti i konzumirati alkohol prije operacije, hraniti se redovno i pratiti proces pripreme koji preporuči lekar.

Na šta obratiti pažnju nakon operacije

U postoperativnom periodu:

• Ne smeju se izostaviti medicinske kontrole.
• Lekovi se moraju uzimati redovno.
• Prvih nedelja treba izbegavati podizanje teških predmeta.
• Treba obratiti pažnju na higijenu radi sprečavanja rizika od infekcije.
• Treba pratiti balansiranu ishranu sa dovoljno proteina.

Pošto je jetra regenerativni organ, preostalo jetreno tkivo će postepeno ponovo narasti do svog normalnog kapaciteta. Međutim, tokom ovog procesa zacelenja treba izbegavati aktivnosti koje preterano opterećuju telo.

Šta se dešava ako postoji odbacivanje organa nakon transplantacije jetre?

Nakon transplantacije jetre, imunski sistem tela može percipirati novo transplantiranu jetru kao strano telo i razviti odbranu protiv njega. Ovo se zove odbacivanje organa. Međutim, zahvaljujući imunosupresivnim lekovima koji se danas koriste, odbacivanje organa često se može kontrolisati.

Kada se otkrije odbacivanje organa, generalno:

• Povećavaju se doze imunosupresivnih lekova.
• Počinju dodatni tretmani.
• Ako je potrebno, potrebna je kratka hospitalizacija.

Većina akutnih (ranih) slučajeva odbacivanja organa može se kontrolisati odgovarajućim lečenjem. Rano otkrivanje povećava uspeh lečenja.

Često postavljana pitanja o transplantaciji jetre

Koliko dugo živi donor jetre?

Živi donori, u odgovarajućim zdravstvenim uslovima, mogu nastaviti svoj život sa normalnim očekivanim trajanjem života i kvalitetom života nakon operacije.

Je li transplantacija jetre konačno rešenje?

Transplantacija jetre je najefikasnije lečenje za bolest jetre u terminalnoj fazi, ali zahteva doživotno praćenje i lekove.

Koliko godina treba jetri da se regeneriše?

Jetra se u velikoj meri regeneriše u volumenu u roku od nekoliko meseci nakon transplantacije od živog donora.

Postoji li granica godina za transplantaciju jetre?

Ne postoji strogo ograničenje godina; važno je biološko doba pacijenta i opšte zdravstveno stanje koje mu omogućava da tolerise operaciju.

Koji su rizici za donora jetre?

Mada se donacija od živog donora smatra bezbednom, kao i u svakoj velikoj hirurgiji, postoji rizik od krvarenja, infekcije i, u retkim slučajevima, ozbiljnih komplikacija.

Je li transplantacija jetre teška operacija?

Transplantacija jetre je duga i tehnički kompleksna operacija koja zahteva napredno hirurško iskustvo.

Koliko traje oporavak osobe nakon transplantacije jetre?

Pacijenti se generalno mogu vratiti svakodnevnom životu u roku od nekoliko nedelja nakon transplantacije, ali potpuni oporavak može potrajati nekoliko meseci.

Transplantacija bubrega je hirurško postavljanje zdravog bubrega u telo pacijenta sa bubrežnom insuficijencijom, radi preuzimanja funkcije bubrega koji ne funkcioniše. Proces transplantacije sastoji se od prepoznavanja odgovarajućeg donora, planiranja operacije i postoperativnog praćenja.

Šta je transplantacija bubrega?

Transplantacija bubrega (bubrežna transplantacija) je hirurška zamena bubrega koji je trajno izgubio svoju funkciju zdravim bubregom. To je jedna od najčešće obavljanih transplantacija organa. Generalno se obavlja kod osoba sa bubrežnom insuficijencijom u terminalnoj fazi. Bubrezi obavljaju vitalne funkcije kao čišćenje krvi, eliminaciju štetnih supstanci putem urina i održavanje balansa vode i soli u telu. Kada se ove funkcije ne mogu obavljati, javljaju se ozbiljni zdravstveni problemi u telu.

Kada bubrežna insuficijencija progredira, pacijenti se često podvrgavaju dijalizi. Dijaliza čisti krv uz pomoć mašine; međutim, ovaj proces se obavlja u određenim intervalima i ne zamenjuje potpuno sve funkcije bubrega. Kada se transplantirani bubreg poveže sa cirkulatornim sistemom tela, počinje da filtrira krv i proizvodi urin.

Ovo pomaže u eliminaciji otpadnih produkata (kao urea i kreatinin) koji se nakupljaju u krvi i izbacivanju viška tečnosti iz tela. Kao rezultat, mnogi simptomi i disbalansi izazvani bubrežnom insuficijencijom mogu tendirati da se poboljšaju tokom vremena.

Šta je robotska transplantacija bubrega?

Robotska transplantacija bubrega je oblik operacije transplantacije bubrega potpomognute robotom i laparoskopski obavljene koja se vrši kod pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom. Ovo znači da operaciju i dalje obavlja hirurg; međutim, hirurg obavlja operaciju sa većom preciznošću i kontrolom uz pomoć robotskog sistema.

U klasičnoj (otvorenoj) transplantaciji bubrega pravi se veća incizija u abdomenu. U robotskoj transplantaciji bubrega pravi se više malih otvora u abdomenu. Uvode se kamera i posebni hirurški instrumenti. Hirurg obavlja operaciju sedeći na konzoli, kontrolišući te instrumente.

Zašto se obavlja transplantacija bubrega?

Transplantacija bubrega se obavlja kada bubrezi više ne mogu trajno obavljati svoju funkciju. Najosnovniji razlog je bubrežna insuficijencija u terminalnoj fazi. Kada radni kapacitet bubrega padne na kritični nivo, telo se ne može očistiti ni održati svoju unutrašnju ravnotežu. Ovo stanje može, tokom vremena, dovesti do ozbiljnih problema koji zahvataju mnoge organe, posebno kardiovaskularni sistem. Cilj transplantacije je omogućiti pacijentu da nastavi da živi čineći da bubreg ponovo preuzme ove funkcije.

Drugi razlozi za transplantaciju bubrega uključuju:

• Kada bubrezi prestanu da funkcionišu, otpadni produkti kao urea i kreatinin nakupljaju se u krvi. Ova akumulacija može izazvati slabost, gubitak apetita, mučninu, svrab, probleme sa snom i značajno smanjenje opšteg zdravlja. Transplantacija bubrega čisti telo garantujući redovnu filtraciju ovih otpadnih produkata.
• Dijaliza se obavlja u određenom trenutku i u redovnim intervalima, što može ograničiti svakodnevni život osobe i može ne pružiti istu komfornost svim pacijentima. Kod odgovarajućih pacijenata, transplantacija može smanjiti ili potpuno eliminisati potrebu za dijalizom.
• U bubrežnoj insuficijenciji, zadržavanje vode u telu može se povećati; mogu se javiti simptomi kao otok nogu, teškoće u disanju i visok krvni pritisak. Osim toga, balans minerala kao kalijum, natrijum i fosfor može biti poremećen, i ovo može stvoriti značajne rizike, uključujući probleme srčanog ritma. Transplantacija bubrega može učiniti stabilnijim balans tečnosti i minerala u telu.
• Bubrezi imaju direktnu ulogu u regulaciji krvnog pritiska. Kada je bubrežna funkcija poremećena, hipertenzija postaje česta i može biti teška za kontrolu. Transplantacija može doprineti boljem upravljanju krvnim pritiskom.
• Bubrezi takođe imaju ulogu u proizvodnji određenih hormona, kao eritropoetin, koji utiču na proizvodnju krvi. Anemija je česta u bubrežnoj insuficijenciji. Osim toga, zdravlje kostiju može biti negativno pogođeno zbog disbalansa vitamina D, kalcijuma i fosfora. Transplantacija može eliminisati ove probleme obnavljanjem hormonskih efekata bubrega.

Ko je odgovarajući kandidat za transplantaciju bubrega?

Transplantacija bubrega generalno se razmatra za osobe sa bubrežnom insuficijencijom u terminalnoj fazi. Ova grupa uključuje:

• Osobe sa uznapredovalom bubrežnom insuficijencijom,
• Pacijente na dijalizi,
• Pacijente koji još nisu počeli dijalizu, ali čija je bubrežna funkcija dovoljno smanjena da zahteva transplantaciju (kandidati za preventivnu transplantaciju).

U kojim slučajevima se ne može obaviti transplantacija bubrega?

Neki stariji pacijenti mogu biti kandidati za transplantaciju ako su medicinski podobni, dok neki mlađi pacijenti mogu ne biti podobni zbog ozbiljnih pratećih zdravstvenih problema. Sledeće grupe mogu ne biti podobne za transplantaciju bubrega:

• Kardiovaskularne bolesti koje zahtevaju kontrolu
• Uznapredovale plućne bolesti
• Bolesti jetre
• Tumori
• Ozbiljni problemi u vaskularnoj strukturi
• Posebna stanja povezana sa imunskim sistemom

Kako se obavlja transplantacija bubrega?

Transplantacija bubrega je hirurška procedura u kojoj se implantira zdrav bubreg pacijentima sa uznapredovalom bubrežnom insuficijencijom. Transplantirani bubreg može se dobiti od živog donora ili donora sa moždanom smrću. Operaciju u operacionoj sali obavljaju iskusni timovi za transplantaciju organa.

Tokom operacije, sopstveni bubrezi pacijenta generalno se ne odstranjuju. Novi bubreg se generalno postavlja u desnoj ili levoj ingvinalnoj regiji, van peritoneuma. Ovo je zato što se u ovoj oblasti nalaze veliki krvni sudovi, što omogućava bezbednije hirurške veze.

Arterija i vena transplantiranog bubrega povezuju se sa vaskularnim sistemom pacijenta. Zatim se ureter, kanal koji izlazi iz bubrega, povezuje sa mokraćnom bešikom. Kada se ove veze završe, počinje protok krvi prema bubregu, i kod većine pacijenata uočava se proizvodnja urina u kratkom vremenu.

Ako se bubreg uzima od živog donora, operacija donora generalno se obavlja zatvorenom (laparoskopskom) metodom. Ova tehnika, obavljena kroz manje incizije, može ubrzati proces oporavka donora i poboljšati postoperativni komfor. Operacija transplantacije za primatelja, međutim, obavlja se otvorenom hirurškom tehnikom.

Nekada, zbog nekompatibilnosti krvne grupe ili tkiva, donor ne može donirati bubreg svom rođaku. U tom slučaju, razmatra se metoda zvana „krstasta transplantacija“. U ovom sistemu sparuju se dva ili više parova donor-primatelj. Ako donor jednog para nije odgovarajući za svog rođaka, može biti odgovarajući za primatelja drugog para. Tako, putem međusobnog sparivanja, svaki primatelj može dobiti kompatibilan bubreg.

Krstasta transplantacija nudi značajnu priliku pacijentima sa malim izgledima za dobijanje transplantacije. Svi parovi se planiraju na osnovu detaljnih testova kompatibilnosti i medicinskih procena, i operacije se obavljaju istovremeno.

Koji su znaci odbacivanja transplantiranog bubrega?

Nakon transplantacije bubrega, imunski sistem može percipirati transplantirani bubreg kao strano telo i reagovati protiv njega. Ovo se zove odbacivanje organa. Odbacivanje ne pokazuje uvek simptome. Zbog toga su redovne analize krvi i medicinske kontrole od vitalne važnosti. Ipak, neki mogući simptomi uključuju:

• Povišen nivo kreatinina
• Smanjenje količine urina
• Edem
• Visok krvni pritisak
• Povišena temperatura
• Bol i osetljivost na mestu transplantacije
• Zamor, gubitak apetita, slabost

Šta je test krvne grupe / kompatibilnost krvne grupe za transplantaciju bubrega?

Jedna od najvažnijih faza u transplantaciji bubrega je procena kompatibilnosti krvne grupe. Prije transplantacije, i primatelj i donor podvrgavaju se ABO testu krvne grupe. Ovo je zato što krvne grupe primatelja i donora moraju biti kompatibilne prije transplantacije.

• Krvna grupa 0: može primiti bubreg samo od krvne grupe 0.
• Krvna grupa A: može primiti bubreg od A ili 0.
• Krvna grupa B: može primiti bubreg od B ili 0.
• Krvna grupa AB: može primiti bubreg od A, B, AB i 0.

Koje su nuspojave i rizici transplantacije bubrega?

Kao i svaka hirurška procedura, transplantacija bubrega nosi određene rizike i nuspojave i za primatelja (pacijenta) i za donora. Ovi rizici mogu varirati prema hirurškoj proceduri i dugoročnoj upotrebi lekova.

Mogući rizici za primatelja uključuju:

• Rizici povezani sa operacijom, kao krvarenje i urinarna inkontinencija
• Odbacivanje organa
• Infekcija
• Nuspojave imunosupresivnih lekova uključuju visok krvni pritisak, dijabetes, povećanje težine, osteoporozu i visok holesterol.

Mogući rizici za donora uključuju:

• Rizici povezani sa operacijom, kao krvarenje i infekcija
• Privremen postoperativni bol, zamor i ograničena pokretljivost koji se mogu uočiti kratkoročno
• Blago smanjenje bubrežne funkcije zbog života sa jednim bubregom

Šta treba uraditi nakon transplantacije bubrega?

Da bi transplantirani bubreg nastavio da pravilno funkcioniše i da bi se sprečile moguće komplikacije, pacijent mora pratiti određena pravila. Ova pravila su sledeća:

• Najkritičniji aspekt nakon transplantacije je redovna upotreba lekova koji regulišu imunski sistem. Ovi lekovi pomažu da se izbegne da telo prepozna novi bubreg kao strano telo i odbaci ga.
• Prvih meseci nakon transplantacije, kontrole su češće. Nivoi kreatinina, bubrežna funkcija i nivoi lekova prate se analizama krvi. Mada se intervali između kontrola mogu produžiti tokom vremena, ne prekidaju se potpuno.
• Rizik od infekcije može se povećati zbog imunosupresivnih lekova. Zbog toga treba pažljivo poštovati higijenu ruku, postupati s oprezom u prepunim i zatvorenim prostorijama, i odmah se obratiti lekaru ako se jave simptomi kao povišena temperatura, kašalj i osećaj peckanja prilikom mokrenja.
• Plan ishrane nakon transplantacije mora se prilagoditi preporukama lekara i dijetetičara. Treba izbegavati preteran unos soli. Treba obratiti pažnju na balansiranu i higijensku ishranu. Mora se garantovati odgovarajući unos tečnosti.
• Visok krvni pritisak i nekontrolisan dijabetes mogu oštetiti transplantirani bubreg. Zbog toga, krvni pritisak mora se redovno meriti, i ako je potrebno, moraju se takođe pratiti nivoi šećera u krvi.
• Prvih nedelja nakon operacije ne preporučuje se podizanje teških predmeta, nagli pokreti ili obavljanje aktivnosti koje preterano opterećuju abdominalnu oblast. Treba biti pažljiv tokom perioda koji odredi lekar, a fizička aktivnost mora se postepeno povećavati.

Često postavljana pitanja o transplantaciji bubrega

Koliko godina se može živeti nakon transplantacije bubrega?

Očekivano trajanje života nakon transplantacije bubrega može se nastaviti mnogo godina sa dobrim zdravljem, u zavisnosti od opšteg zdravlja pacijenta, pridržavanja farmakološke terapije i redovnih kontrola.

Koje godine su potrebne da se bude donor bubrega?

Živi donori bubrega generalno se biraju između osoba od 18 godina ili starijih koje su medicinski zdrave.

Koliko traje oporavak donora bubrega?

Živi donori generalno se mogu vratiti svakodnevnom životu za 2 do 4 nedelje.

Koliko dana je potrebno pacijentu sa transplantacijom bubrega da se oporavi?

Pacijenti sa transplantacijom generalno se otpuštaju u roku od 1 do 2 nedelje, ali potpuni oporavak može potrajati nekoliko nedelja.

Šta treba da jede primatelj transplantacije bubrega?

Primatelj transplantacije bubrega mora konzumirati higijensku i balansiranu hranu sa niskim sadržajem soli i pratiti plan ishrane koji preporuči njegov lekar.

Koji su uslovi za transplantaciju bubrega?

Transplantacija bubrega zahteva dijagnozu bubrežne insuficijencije u terminalnoj fazi, medicinsku podobnost i završetak potrebnih testova kompatibilnosti krvi i tkiva.

Je li ista krvna grupa važna za transplantaciju bubrega?

Da, kompatibilnost krvne grupe je važan kriterijum za bezbednost i uspeh transplantacije.

Je li lako pronaći bubreg za transplantaciju?

Proces pronalaženja bubrega zavisi od dostupnosti donora i liste čekanja, pa ne napreduje istim tempom za sve pacijente.

Koliko traje transplantacija bubrega?

Operacija transplantacije bubrega generalno traje od 3 do 4 sata, ali trajanje može varirati prema stanju pacijenta.

Koji treba da bude nivo kreatinina nakon transplantacije bubrega?

Nivoi kreatinina nakon transplantacije generalno se očekuju između 0,5 i 1,1 mg/dL kod žena i 0,6 do 1,3 mg/dL kod muškaraca, ali idealan nivo može varirati prema mišićnoj masi i opštem zdravlju pacijenta.

Skolioza je trodimenzionalna krivina kičme karakterisana rotacijom pršljenova oko sopstvene ose, koja se generalno javlja u oblasti grudnog koša i donjeg dela leđa. U normalnoj kičmi, kičmeni stub izgleda pravo kada se gleda s leđa. U slučajevima skolioze, kičma se krivi na desno ili levo, formirajući deformitet u obliku „S“ ili „C“.

Hirurgija kičme je interdisciplinarna medicinska specijalnost koja se fokusira na lečenje strukturnih deformiteta kičme, traumatskih povreda i degenerativnih poremećaja kičme, pri čemu je skolioza jedna od njenih primarnih oblasti interesovanja. Ciljevi hirurgije kičme su poboljšanje kvaliteta života pacijenta, eliminacija pritiska na nerve i obnavljanje pravilnog poravnanja kičme i opšte ravnoteže tela.

Šta je skolioza?

Skolioza je deformitet kičme definisan kao lateralna krivina kičme koja meri 10 stepeni ili više i koja se najčešće otkriva tokom perioda brzog rasta (prije puberteta). Skolioza nije samo kozmetički problem; takođe je sistemsko zdravstveno stanje koje, u težim slučajevima, može uticati na respiratorni kapacitet i poremetiti funkciju unutrašnjih organa. Glavne karakteristike skolioze su sledeće:

• Lateralna krivina kičme (lateralna devijacija)
• Rotacija pršljena (torzija)
• Asimetrija ramena i kukova
• Izražen izgled grbe (rebarna grba) na jednoj strani leđa.

Koji su simptomi skolioze?

Skolioza se često manifestuje vidljivim asimetrijama koje se mogu otkriti tokom fizičkog pregleda. Posebno kod adolescenata, prvi znaci upozorenja mogu uključivati odeću koja se ne uklapa pravilno ili rame koje izgleda više od drugog. Simptomi skolioze navedeni su u nastavku:

• Jedno rame ostaje više od drugog
• Jedna lopatica je izraženija ili strči
• Asimetrija između desne i leve strane konture struka
• Neujednačen prostor između ruku i trupa kada ruke slobodno vise pored tela.
• Telo se naginje na jednu stranu

Šta je hirurgija kičme?

Hirurgija kičme obuhvata sve hirurške procedure obavljene na 33 pršljena, od oblasti vrata do trtice, na diskovima između tih kostiju i na tkivu kičmene moždine koje štite. U hirurgiji kičme koriste se napredne medicinske tehnologije za lečenje anatomski kompleksnih mreža nerava i podržnih tkiva, s ciljem poboljšanja njihove funkcije i strukturnog integriteta.

Osnovni princip moderne hirurgije kičme je postizanje stabilizacije kičme i obavljanje dekompresije (eliminacije pritiska na nerve). Hirurška intervencija se generalno smatra potrebnom za zaštitu neurološkog zdravlja pacijenta kada su konzervativne metode kao fizikalna terapija, lekovi ili injekcije nedovoljne.

Kojim bolestima se bavi hirurgija kičme?

Specijalisti za hirurgiju kičme leče širok spektar stanja, od degenerativnih procesa do genetskih poremećaja. Ova stanja mogu poremetiti mehaničko poravnanje kičme i mogu uključivati faktore koji direktno ugrožavaju nervni sistem. Problemi kojima se bavi hirurgija kičme su sledeći:

• Lumbalne i cervikalne hernije (hernija diska): to je stanje u kojem se intervertebralni diskovi pomeraju sa svog mesta i pritiskaju nerve.
• Krivina kičme (skolioza i kifoza): strukturni poremećaji karakterisani abnormalnom lateralnom ili prednjom krivinom kičme.
• Suženje spinalnog kanala (spinalna stenoza): to je stanje u kojem se spinalni kanal sužava, ograničavajući prenos nervnih signala i pritiskajući nerve.
• Klizanje pršljena (spondilolisteza): to je pomeranje jednog pršljena napred ili nazad preko drugog, što dovodi do nestabilnosti kičme.
• Tumori kičme: to su benigne ili maligne formacije koje se razvijaju unutar ili oko kičmene moždine i u okolnim kostnim strukturama.
• Prelomi i trauma kičme: to su nestabilne kostne povrede koje su posledica nesreća ili padova.
• Ankilozirajući spondilitis: to je stanje smanjene pokretljivosti izazvano upalom zglobova kičme.

Kada posetiti odeljenje hirurgije kičme?

Poremećaj sistema kičme može se manifestovati ne samo bolom u leđima, već i raznim simptomima koji se prostiru duž nervnih puteva. Promene koje se osećaju u ekstremitetima (rukama i nogama) su važni signali koji mogu zahtevati hirušku procenu. Simptomi koji ukazuju na potrebu za hirurškom intervencijom su sledeći:

• Oštri bolovi kao električni udari koji se prostiru u ruke i noge
• Trajan osećaj utrnulosti i trnjenja u rukama i nogama
• Skraćivanje distance hodanja i brzo zamaranje nogu (neurogena klaudikacija)
• Gubitak mišićne snage (nesposobnost drzanja predmeta ili razvoj spuštenog stopala)
• Nagli gubici kontrole urina ili stolice (ovo je indikacija za hitnu operaciju).
• Vidljivi posturalni poremećaji i asimetrija ramena

Koje dijagnostičke metode se koriste u hirurgiji kičme?

Precizan plan lečenja počinje radiološkim i elektrofiziološkim testovima koji omogućavaju procenu kičme na milimetarskom nivou. Nakon fizičkog pregleda, hirurg kičme koristi napredne tehnike snimanja za jasno prepoznavanje porekla problema. Najčešće korišćene dijagnostičke metode u hirurgiji kičme navedene su u nastavku:

• Magnetna rezonanca (MR): to je zlatni standard za detaljnu procenu mekih tkiva, intervertebralnih diskova i nervnih korenova.
• Kompjuterizovana tomografija (CT): preferira se za jasnu vizualizaciju kostne strukture i linija preloma.
• Rendgen: koristi se za procenu opšteg poravnanja kičme i određivanje stepena krivine.
• EMG (elektromiografija): obavlja se radi merenja brzine nervne provodljivosti i opsega mišićnog oštećenja.

Koje metode lečenja se koriste u hirurgiji kičme?

Napredak tehnološke infrastrukture omogućava razvoj hirurških rešenja prilagođenih svakom pacijentu i svakom stanju.

Lečenje lumbalnih i cervikalnih hernija (hernija diska)

U lečenju lumbalne i cervikalne hernije diska, prvo se razmatraju nehirurške metode kao odmor, fizikalna terapija i epiduralne injekcije. Međutim, operacija je neizbežna u slučajevima kada su prisutni neurološki deficiti. Najčešće primenjivane metode su:

• Mikrodiskektomija: to je odstranjivanje herniranog diskalnog materijala kroz malu inciziju uz pomoć hirurškog mikroskopa.
• Potpuno endoskopska diskektomija: to je procedura odstranjivanja herniranog diska uvođenjem kamere kroz otvor od oko 0,5-1 cm.
• Diskalna proteza: u cervikalnoj herniji diska, to je procedura u kojoj se implantira veštački disk koji zamenjuje oštećen disk radi očuvanja pokretljivosti.

Lečenje krivine kičme (skolioza i kifoza)

Lečenje skolioze se planira prema stepenu krivine i godinama pacijenta. U blagim krivinama koriste se opservacija i korzeti, dok se u progresivnim krivinama ili onima koje ugrožavaju funkciju unutrašnjih organa primenjuju sledeće hirurške metode:

• Posteriorna fuzija i instrumentacija: to je korekcija i stabilizacija krivine kičme zavrtcima i šipkama kroz zadnji deo.
• Magnetski kontrolisani sistemi šipki za rast: to je upotreba posebnih proširivih sistema koji se mogu periodično produžiti da ne ograničavaju rast kičme kod male dece.

Lečenje suženja spinalnog kanala (spinalna stenoza)

Spinalna stenoza je suženje spinalnog kanala zbog starenja ili degenerativnih promena (kao kalcifikacija) i pritiska na nerve. Ovi pacijenti generalno osećaju utrnulost u nogama i moraju se zaustaviti nakon hodanja određene distance. Glavni cilj lečenja je proširiti spinalni kanal i eliminisati pritisak na nerve. Metode lečenja primenjene u spinalnoj stenozi su sledeće:

• Laminektomija (dekompresija): to je delimično ili potpuno odstranjivanje kostnog luka u zadnjem delu kičme (lamina) radi smanjenja pritiska na nerve.
• Foraminotomija: to je hirurško proširenje otvora (foramen) kroz koji nervni korenovi izlaze iz kičme.

Lečenje klizanja pršljena (spondilolisteza)

Spondilolisteza je stanje u kojem se jedan pršljen klizi napred ili nazad preko pršljena ispod njega. Ovo stanje može izazvati jak bol u donjem delu leđa i pritisak na nervni koren. Fizikalna terapija i korzet su efikasni u blagim slučajevima, dok se u slučajevima kada se razvije nestabilnost primenjuju sledeći tretmani:

• Spinalna fuzija (stabilizacija): to je procedura stabilizacije i fuzije klizavih pršljena titanijumskim zavrtcima i sistemima kaveza.
• TLIF/PLIF metode: to je procedura u kojoj se pristupa prostoru intervertebralnog diska radi odstranjivanja herniranog diskalnog materijala i podrške spinalnoj fuziji.

Lečenje tumora kičme

Tumori kičme mogu poticati iz same kičme ili se razviti kao posledica metastaze tumora drugih organa. Proces lečenja se obavlja u saradnji sa odeljenjima onkologije i radioterapije. Hirurška intervencija generalno se zasniva na principima odstranjivanja tumora i stabilizacije kičme i uključuje sledeće:

• Resekcija tumora: to je odstranjivanje formacije u najvećoj mogućoj meri bez oštećenja nervnog tkiva.
• Vertebroplastika / kifoplastika: to je injekcija posebnog medicinskog cementa u pršljen u slučajevima kompresivnih preloma povezanih sa tumorom, radi ublažavanja bola i jačanja kosti.

Lečenje preloma i traume kičme

Prelomi koji su posledica saobraćajnih nesreća, padova ili osteoporoze mogu zahtevati hitnu intervenciju zbog rizika od povrede kičmene moždine. Lečenje se određuje prema tipu preloma i stabilnosti kičme:

• Interna fiksacija: to je stabilizacija kičme postavljanjem sistema zavrtaka i šipki iznad i ispod frakturiranog segmenta.
• Minimalno invazivno perkutano uvrtanje zavrtaka: omogućava ranu mobilizaciju pacijenta uvođenjem zavrtaka kroz male ulazne tačke bez pravljenja velike incizije na koži.

Lečenje ankilozirajućeg spondilitisa

Ankilozirajući spondilitis je hronična reumatska bolest karakterisana upalom zglobova kičme, što dovodi do fuzije pršljena i izgleda „kičme u obliku bambusovog štapa“. Glavno lečenje sastoji se od upravljanja lekovima koje propisuju reumatolozi; međutim, u slučajevima kada se razvijaju ozbiljni deformiteti, razmatraju se sledeće hirurške opcije:

• Osteotomija: to je operacija koja se obavlja u slučajevima preterane prednje krivine kičme (kifoza), u kojoj se odstranjuje kost radi obnavljanja uspravnog stava pacijenta.
• Zglobne intervencije: u slučajevima kada su zahvaćeni i kuk i koleno, operacije postavljanja endoproteze mogu se uključiti u hirurški plan.

Gojaznost i hirurgija gojaznosti

Gojaznost, jednostavno rečeno, definiše se kao povećanje telesnog masnog tkiva do stepena koji narušava opšte zdravlje. Mada se gojaznost često smatra kozmetičkim problemom, u stvarnosti je ozbiljan zdravstveni problem. Loše navike u ishrani, genetski poremećaji, sedentarni stil života, prekomerna konzumacija hrane i hormonski faktori mogu doprineti gojaznosti. Osim toga, gojaznost može dovesti do značajnih zdravstvenih problema kao srčane bolesti, dijabetes, seksualna disfunkcija, poremećaji mišićno-skeletnog sistema i apneja u snu.

Šta je gojaznost?

Gojaznost je kompleksan poremećaj izazvan prekomernim povećanjem telesnog masnog tkiva, koji dovodi do zdravstvenih problema. Gojaznost se izračunava indeksom telesne mase (BMI), koji se zasniva na visini i težini: Svetska zdravstvena organizacija smatra gojaznim BMI preko 30, morbidno gojaznim preko 40, a superobezitet preko 50. Personalizovana hirurgija gojaznosti: kod odgovarajućih gojaznih pacijenata, gojaznost se lakše leči personalizovanim metodama lečenja.

Sa našom naprednom tehnologijom i iskusnim akademskim timom, nudimo najprikladniji plan lečenja za svaku osobu. Personalizovane opcije lečenja određuju se uzimajući u obzir pol, godine, rezultate testova i pregleda pacijenta, i ima li zdravstvene probleme povezane sa gojaznošću.

Koje bolesti izaziva gojaznost?

Gojaznost izaziva mnoge zdravstvene probleme, uključujući negativne efekte na sisteme tela (endokrini sistem, kardiovaskularni sistem, respiratorni sistem, gastrointestinalni sistem, kožu, genitourinarni sistem, mišićno-skeletni sistem), psihosocijalnu dobrobit i neplodnost zbog svog uticaja na kvalitet spermatozoida. Sindrom policističnih jajnika (PCOS), koji se uočava kod žena, takođe je često povezan sa gojaznošću.

Hipertenzija je šest puta češća kod gojaznih osoba nego kod mršavih muškaraca i žena. Hipertenzija koja prati gojaznost dostiže veoma visoke nivoe, posebno u slučajevima abdominalne gojaznosti, kada obim struka prelazi 80 cm kod žena i 94 cm kod muškaraca.

Gojaznost istovremeno povećava rizik od srčane bolesti, dijabetesa i visokog holesterola, stvarajući tako okruženje potrebno za razvoj hipertenzije.

Šta je hirurgija gojaznosti (bariatrijska hirurgija)?

Hirurgija gojaznosti je naziv za sve hirurške intervencije obavljene radi eliminisanja morbidne gojaznosti, a u medicini se zove „bariatrijska hirurgija“. Bariatrijska hirurgija je trenutno najefikasniji metod za održavanje gubitka težine kod pacijenata sa morbidnom gojaznošću. Bariatrijska hirurgija se razmatra kada pacijent ne može izgubiti željenu težinu dijetom, fizičkim vežbanjem, promenom ponašanja i lekovima.

Bariatrijska hirurgija se može smatrati prilikom za pacijente koji se bore protiv uznapredovale gojaznosti da pobede ovu bolest. Najvažniji ciljevi bariatrijske hirurgije su održiv gubitak težine, poboljšanje kvaliteta života, smanjenje stopa komplikacija, isplativost i niske stope mortaliteta. Da bi se postigli ovi ciljevi, prije operacije pacijent mora proći temeljnu procenu navika u ishrani, nutritivnog i kliničkog stanja od strane tima za bariatrijsku hirurgiju, psihološku procenu radi prepoznavanja poremećaja ishrane i doživotno praćenje sa timom koji uključuje dijetetičara.

Koje se metode koriste u hirurgiji gojaznosti?

Restriktivne metode

Ove procedure smanjuju volumen ili kapacitet želuca, ograničavajući tako unos kalorija podsticanjem ranog osećaja sitosti. Primeri uključuju laparoskopski podesivi gastrični prsten (LAGB), vertikalnu gastroplastiku sa prstenom (VBG), laparoskopsku gastrektomiju sa rukavom (LSG) i gastrični balon.

Gastrektomija sa rukavom (operacija smanjenja želuca)

To je hirurška metoda lečenja gojaznosti koja se primenjuje na osobe sa dodatnim bolestima kao problemi sa kolenima i srcem, ili na pacijente sa indeksom telesne mase od 40 ili više koji nemaju nikakvu osnovnu bolest. Jednostavno rečeno, tokom operacije odstranjuje se 85% volumena želuca raznim medicinskim instrumentima, i želudac se sužava u obliku cevi. Glavna svrha operacije je ograničiti količinu hrane koju želudac može primiti. Gastrektomija sa rukavom sama po sebi nije metoda mršavljenja. U postoperativnom periodu, pacijenti moraju pratiti novi program ishrane i, ako je moguće, program vežbanja. Ako se pacijenti pridržavaju programa ishrane i vežbanja, mogu izgubiti od 65 do 80% viška težine u prvoj godini.

Gastrični balon

Gastrični balon je nehirurška metoda mršavljenja za pacijente sa prekomernom težinom. U ovoj metodi, balon se endoskopski uvodi u želudac i naduvava raznim posebnim tečnostima da bi se postigao određeni volumen u želucu. Ovo pruža rani osećaj sitosti i ograničava unos hrane pacijenta. Pacijenti koji se podvrgavaju postavljanju gastričnog balona ne mogu smršati samo zbog dejstva gastričnog balona. Kao i kod drugih procedura, pacijenti moraju pratiti odgovarajući program ishrane i vežbanja.

Postavljanje gastričnog balona obavlja se sa sedacijom u endoskopskoj jedinici, uz pomoć anesteziologa. Pacijenti ne osećaju ništa tokom procedure. Nakon procedure, lekar prati pacijenta 3-4 sata prije otpusta.

Tehnike koje menjaju apsorpciju

Ove tehnike smanjuju unos kalorija smanjenjem toka nutrijenata i izbegavanjem oblasti apsorpcije. Ovde spadaju biliopankreasna diverzija (BPD) i jejunoilealna premosnica.

Kombinovane metode

To su metode koje i ograničavaju unos hrane i smanjuju apsorpciju. Ovde spadaju Roux-en-Y gastrični bypass (RYGB) i duodenalni prekid (DS). U borbi protiv gojaznosti, moguće je postići uspešne rezultate endoskopskim metodama zajedno sa hirurgijom. Pacijenti zabrinuti za rizike hirurških metoda mogu preferirati procedure gastričnog balona i endoskopske gastrektomije sa rukavom.

Gastrični bypass

Postoje mnoge metode koje se koriste u hirurgiji gojaznosti. Među ovim metodama, operacija gastričnog bypassa se obavlja najčešće. Operacija gastričnog bypassa se koristi u lečenju bolesti povezanih sa gojaznošću. Najpreferiranija i najprimenjivanija bolest je dijabetes tipa 2.

Operacija gastričnog bypassa je procedura koja i ograničava unos hrane i inhibira apsorpciju. Nakon operacije, volumen želuca pacijenta će se smanjiti, smanjujući tako apetit. Ovo omogućava pacijentu da lakše smrša.

Česti pogrešni koncepti o hirurgiji gojaznosti

„Operacija je bezkorisna u ovom trenutku.“

Godine ili višak težine pacijenta, ili uopšteno, ispunjava li neophodne kriterijume za ovu operaciju, je pitanje koje može odrediti samo lekar specijalista. Zahvaljujući tehnološkom napretku u medicinskoj oblasti, iskustvo i mišljenja naših lekara biće jedini odlučujući faktor za informisanje o ovoj temi.

„Operacije gojaznosti su veoma rizične.“

Operacije gojaznosti ne nose više rizika od bilo koje druge operacije. Međutim, obavljanje ovih operacija od strane hirurga bez dovoljnog iskustva u ovoj oblasti, u bolnicama koje nemaju odgovarajuću opremu, može, nažalost, rezultovati smrću. Operacije gojaznosti moraju obavljati timovi stručnih i iskusnih profesionalaca u centru potpuno opremljenom potrebnom tehnologijom.

„Nakon operacije nema više ništa da se radi.“

U prevazilaženju gojaznosti, drugi aspekt koji je jednako važan kao hirurško lečenje je prelazak pacijenta na postoperativni režim ishrane pod nadzorom lekara specijaliste. Pacijent se takođe mora emocionalno i psihološki adaptirati na ovu novu ishranu. Mada operacija smanjuje apetit, smanjenje veličine želuca povećava osećaj sitosti. Tako pacijent nema teškoća u korigovanju starih navika u ishrani.

„Neću ponovo dobiti na težini nakon operacije.“

Već smo pomenuli da sama operacija nije dovoljna. 20% pacijenata ponovo dobija na težini nakon operacije gojaznosti, a neki se čak vraćaju na svoju prethodnu težinu, što zahteva novu operaciju. Zbog toga, ideja da se izbegava dobijanje na težini nakon operacije je netačna. Da bi se to izbeglo, pacijenti moraju obratiti veliku pažnju na svoju ishranu nakon operacije.

„Jelo neće biti tako prijatno kao pre.“

Ideja da će ljudi prolaziti kroz teška vremena i potpuno izgubiti užitak u jelu nakon operacije gojaznosti je pogrešan koncept. Pacijenti će iskusiti manju zavisnost od hrane i smanjen apetit, a kako se konzumira manje hrane, želudac će se smanjiti, dovodeći do bržeg i izraženijeg osećaja sitosti. Ovo omogućava održavanje odgovarajuće i balansirane ishrane bez dijetetskih teškoća. Operacije nemaju nikakav negativan uticaj na ukus i užitak koji ljudi dobijaju od hrane.

Zašto Univerzitetska bolnica Medipol Mega?

U Univerzitetskoj bolnici Medipol Mega, pacijenti sa višestrukim zdravstvenim problemima se procenjuju i njima se pruža najprikladnija medicinska pomoć. Cilj je ponuditi najbolju podršku za gubitak težine uz pomoć endokrinologije, dijetetike, opšte hirurgije i, ako je potrebno, psihijatrije, pulmologije i kardiologije. Naše usluge intenzivne nege nude se u individualnim sobama sa najnaprednijom tehnologijom. Ove operacije mogu se obaviti sa minimalnom hirurškom traumom putem robotskih sistema.

Multidisciplinarni pristup tima specijalista izradiće profil gojaznosti, a hirurška intervencija će se obaviti prema njegovoj prikladnosti. Za ovo preporučujemo operaciju pacijentima koji su bili gojazni najmanje 5 godina i koji su se borili protiv gojaznosti u poslednje 2 godine. Osim toga, preporučujemo operaciju gojaznosti gojaznim pacijentima sa indeksom telesne mase (BMI) od 35 ili više koji imaju dodatne bolesti kao hipertenzija, dijabetes, visok holesterol i apneja u snu, ili pacijentima sa BMI od 40 ili više koji nemaju nikakvu osnovnu bolest.

Za detaljne informacije, posetite našu stranicu Usluge za Međunarodne Pacijente.

Uloga dijetetičara u hirurgiji gojaznosti

Dugoročni i uspešan rezultat bariatrijske hirurgije zavisi od doživotnih promena u ishrani i stilu života pacijenta. Praćenje nutritivnog stanja pacijenata nakon operacije od strane dijetetičara je ključno za povećanje uspeha bariatrijske hirurgije. Uloga dijetetičara je proceniti nutritivno stanje pacijenata prije i nakon operacije prema smernicama ASMBS i ponuditi dijetetsko savetovanje za nutritivnu podršku u postoperativnom periodu. Istraživanja u ovoj oblasti pokazuju da pacijenti koji nastavljaju praćenje sa dijetetičarem nakon operacije imaju bolju stopu postoperativnog uspeha, iskuse veće smanjenje indeksa telesne mase, konzumiraju manje kalorija i imaju više uspeha u promeni ponašanja u ishrani. Osim toga, uočeno je da pacijenti koji učestvuju u grupama podrške i sličnim motivacionim sastancima gube više težine od onih koji to ne čine. Prednosti koje pacijenti mogu dobiti od grupa podrške uključuju socijalnu podršku, deljenje iskustava, preuzimanje odgovornosti i dobijanje saveta koji jačaju njihovu dijetu.

Postoperativna ishrana

Nova gastrična torbica koja je kreirana ima kapacitet od oko 150 ml hrane. Da bi se omogućilo da gastrična torbica zaceli, tokom četiri nedelje treba konzumirati tečnu, meku i pirea hranu. Promene u ishrani i stilu života su ključne za gubitak težine. Međutim, važno je izbegavati izazivanje gastričnih tegoba i deficita vitamina i minerala. Postoperativni obrazac ishrane prati proces od četiri faze, i prelazi između faza moraju se uvek obavljati sa odobrenjem lekara.

Faza 1: bistre tečne namirnice. Oko 3 dana nakon operacije uvode se bistre tečne namirnice (čaj, voda, kompot, sok od jabuke, bujon, itd.). Nakon što pacijent toleriše ove namirnice, 5. i 6. dana dodaju se supa, jogurt, keksi i svež sir. Pacijent mora konzumirati ove namirnice u malim količinama u čestim intervalima.

Faza 2: tečna, meka i pirea hrana. Tečna, meka i pirea hrana treba da se nastavi tokom 4 nedelje nakon operacije. Meko voće (kajsije, breskve, jagode, lubenica, itd.) može se konzumirati bez problema. Tvrdo voće treba pirevati. Da bi se izbegao deficit proteina, pacijent mora konzumirati 70 grama proteina dnevno.

Faza 3: polučvrsta hrana. Četiri nedelje nakon operacije pacijentu se uvodi polučvrsta hrana. Do tada je gastrična torbica zacelila i meka i polučvrsta hrana se lako toleriše. Obroci treba da se uglavnom fokusiraju na hranu bogatu proteinima, izbegavajući onu sa visokim sadržajem masti i šećera koja je teška za svarivanje.

Faza 4: čvrsta hrana niske masnoće. Ograničenja se uklanjaju oko 3 meseca nakon operacije. Sva čvrsta hrana, crveno meso, sirovo povrće i sirovo voće mogu se jesti, pod uslovom da se dobro žvaću. Treba izbegavati šećer i slatkiše, kremaste supe, souse, buter, prženu hranu i hranu sa visokim sadržajem masti kao brza hrana.

Šta uraditi u preoperativnom periodu

• Treba proceniti opšte zdravlje i nutritivno stanje.
• Treba objasniti postoperativni plan ishrane.
• Da bi se minimizovali rizici hirurških procedura, praćene bolesti moraju se lečiti na najbolji mogući način.
• Treba proceniti posvećenost i motivaciju pacijenta programu praćenja.
• Pacijentu treba garantovati da će primiti sve potrebne informacije o potrebi doživotnog praćenja, kao i rizicima i ishodima hirurških opcija. Pacijentu treba dozvoliti da razume moguće posledice operacije.
• Pacijenta treba precizno informisati o rizicima operacije, i moraju se izvršiti doživotne promene ponašanja.
• Pacijent mora prihvatiti programe nadzora i praćenja.
• Treba proceniti kliničko stanje pacijenta i plan bariatrijske hirurgije.
• Sindrom apneje u snu i funkcija respiratorne pluća
• Metabolički i endokrini poremećaji
• Gastritis izazvan bakterijom Helicobacter pylori
• Sastav tela (denzitometrijska procena)
• Gustina kostiju
• Indirektna kalorimetrija

Uspeh i neuspeh nakon operacije gojaznosti

Uspešna bariatrijska operacija može se definisati kao gubitak 50 do 70% viška težine pacijenta i uspostavljanje i održavanje novih redovnih navika u ishrani nakon operacije.

Ako pacijent podrži ovu novu naviku u ishrani fizičkom aktivnošću, ovo će spriječiti povraćaj izgubljene težine i garantovati trajni uspeh operacije. Postoperativni neuspeh može se definisati kao nesposobnost da se postignu postavljeni ciljevi i povraćaj izgubljene težine na prethodni nivo tokom vremena. Nakon uspešne operacije, prelazak pacijenta na novi stil života, eliminacija prethodnih poremećaja u ishrani i održavanje konzistentnosti u ovom pogledu takođe su ključni za održavanje izgubljene težine.

Ko su kandidati za operaciju gojaznosti?

Pacijenti između 18 i 60 godina sa indeksom telesne mase (BMI) od 40 kg/m2 ili više, i oni sa BMI od 35-40 kg/m2 zajedno sa najmanje dva od sledećih stanja: metabolički poremećaji kao dijabetes tipa 2, kardiorespiratorna bolest (hipertenzija), sindrom apneje u snu, ozbiljna bolest zglobova (osteoartritis), sindrom policističnih jajnika (PCOS) ili ozbiljni psihološki problemi povezani sa gojaznošću, su kandidati za operaciju.

Prije odlučivanja o hirurškom lečenju, pacijent mora imati gojaznost najmanje 5 godina, mora pokušati da smrša 5 godina bez uspeha i ne mora imati nikakav hormonski poremećaj. Osim toga, pacijent ne mora biti zavisan od alkohola ili droga. Pacijent mora potpuno razumeti hirušku proceduru i biti u stanju da se adaptira na postoperativni period.

Koliko traje period oporavka?

Pošto metoda korišćena u hirurgiji gojaznosti ne uključuje veliku abdominalnu inciziju, postoperativni bol je minimalan. Pacijentima se pomaže da ustanu i hodaju nakon operacije. Na osnovu posmatranja zdravlja pacijenta, otpuštaju se na datum koji lekar smatra prikladnim. Pacijent nastavlja aktivan život kratko nakon operacije. Ako se ne zanemaruju potrebne medicinske kontrole, proces gubitka težine će se nastaviti na zdrav način.

Koliko će biti gubitak težine?

Nakon operacije gojaznosti, količina konzumirane hrane se značajno smanjuje zato što pacijent ne oseća glad niti ima kapacitet da jede kao pre. Ipak, preporučuje se izbegavanje slatke hrane, pića i alkohola. Mada su redovne kontrole važan element u sprečavanju mogućih komplikacija, predviđa se da osobe koje ispunjavaju sve ove uslove mogu izgubiti najmanje 50 do 60% viška težine u oko 12 meseci.

Vežbanje nakon operacije gojaznosti

Nakon operacije gojaznosti, pacijenti definitivno moraju konsultovati svog lekara o tome koje vežbe mogu raditi i početi sa vežbanjem u najprikladnijem trenutku koji lekar preporuči. Pacijenti koji su se podvrgli operaciji gojaznosti ne mogu izgubiti željenu težinu samo zbog dejstva operacije. Kao i kod drugih metoda, pacijenti moraju pratiti odgovarajući program ishrane i rutinu vežbanja.

Urologija je medicinska specijalnost koja se fokusira na dijagnozu i lečenje bolesti urinarnog trakta i muškog reproduktivnog sistema. Bavi se raznim zdravstvenim problemima koji se javljaju kod žena, muškaraca i dece.

Mnoga stanja spadaju u delokrug urologije, uključujući bubrežne kamence, infekcije urinarnog trakta, urinarnu inkontinenciju, mušku neplodnost, bolesti prostate, noćno mokrenje kod dece i seksualne disfunkcije. Urološke bolesti se mogu uspešno lečiti ne samo lekovima, već i endoskopskim (minimalno invazivnim), otvorenim ili robotskim hirurškim tehnikama.

Šta je urologija?

Urologija je hirurška grana medicine koja se bavi bolestima urinarnog trakta i muškog reproduktivnog sistema. Urologija se ne odnosi samo na muškarce; takođe obuhvata probleme urinarnog sistema i reproduktivnog zdravlja koji mogu zahvatiti osobe svih uzrasta, uključujući žene i decu. Bubrezi, ureteri, mokraćna bešika i uretra, kao i muški reproduktivni organi kao prostata, testisi i penis, svi su deo delokruga urologije.

Urologija se takođe deli na nekoliko podspecijalnosti. Andrologija (muško seksualno zdravlje i neplodnost), pedijatrijska urologija, neurourologija (problemi mokraćne bešike povezani sa nervnim sistemom), endourologija (minimalno invazivne procedure) i uroonkologija (tumori organa kao bubreg, mokraćna bešika i prostata) spadaju u ove podspecijalnosti.

Urološke bolesti se leče ne samo lekovima, već i hirurškim intervencijama. Danas, uz razvoj tehnologije, minimalno invazivne operacije, procedure laserske fragmentacije kamenaca i tehnike robotske hirurgije se opsežno i uspešno primenjuju.

Ko je urolog?

Urolog je lekar koji dijagnostikuje, leči i prati bolesti urinarnog trakta kod žena, dece i muškaraca, kao i poremećaje muškog reproduktivnog sistema. Ova titula se stiče nakon završenog medicinskog fakulteta i specijalizacije iz urologije. Urolozi su lekari koji rade i u medicinskoj i u hirurškoj oblasti i usvajaju multidisciplinarni pristup.

Pošto urologija obuhvata bolesti različitih uzrasta i polova, urolozi mogu odlučiti da se specijalizuju za određene poddiscipline. Na primer, oni koji se specijalizuju za muško seksualno zdravlje i neplodnost zovu se specijalisti za andrologiju, dok se oni koji se bave urološkim problemima kod dece zovu pedijatrijski urolozi. Urolozi su visoko obučeni lekari koji rade u mnogim oblastima, od poremećaja urinarnog trakta do seksualnih disfunkcija. Ovi lekari, koji upravljaju širokim spektrom stanja, od naizgled jednostavnih tegoba do komplikovanijih bolesti, imaju ključnu ulogu u ranoj dijagnozi i odgovarajućem lečenju.

Urologija je medicinska specijalnost koja uključuje dijagnozu, lečenje i hirurško upravljanje bolestima urinarnog sistema i kod žena i kod muškaraca, kao i poremećajima muških reproduktivnih organa.

Koje su podspecijalnosti urologije?

Pošto urologija obuhvata širok spektar medicinskih i hirurških intervencija, postepeno se razvila u nekoliko podspecijalnosti. Svaka podspecijalnost se fokusira na specifičnu grupu bolesti ili specifičnu populaciju pacijenata. Glavne podspecijalnosti urologije su sledeće:

Andrologija

Andrologija se bavi muškim reproduktivnim zdravljem i seksualnim disfunkcijama. Andrologija obuhvata širok spektar stanja, uključujući krivinu penisa, prevremenu ejakulaciju, erektilnu disfunkciju, mušku neplodnost, varikocelu, bolesti prostate, smanjenu seksualnu želju i probleme povezane sa libidom. Dijagnostički testovi kao analiza sperme i hormonske analize takođe imaju važnu ulogu u ovom procesu.

Uroonkologija i rekonstruktivna urologija

Uroonkologija se fokusira na dijagnozu i lečenje tumora koji se razvijaju u urinarnom i reproduktivnom sistemu, uključujući bubrege, mokraćnu bešiku, prostatu, testise i penis. U lečenju uroloških tumora koriste se razne metode, uključujući biopsije, endoskopsko odstranjivanje tumora i robotsku hirurgiju. Rak prostate, posebno, je jedan od najčešćih tumora kod starijih muškaraca i može se upravljati aktivnim nadzorom, hirurgijom ili radioterapijom, u zavisnosti od individualnog slučaja.

U rekonstruktivnoj urologiji popravljaju se i rekonstruišu devijacije urinarnog trakta ili genitalnih organa. Deformiteti koji se mogu razviti kao posledica uroloških tumora, trauma ili suzenja uretre korigujeju se rekonstruktivnom hirurgijom.

Bolesti kamenaca i endourologija

Endourologija se bavi lečenjem kamenaca i opstrukcija u urinarnom traktu i bubrezima. Ova stanja se mogu lečiti na razne načine u zavisnosti od veličine kamenca i drugih faktora. Danas se minimalno invazivne metode često preferiraju u lečenju bubrežnih, ureternih i vezikalnih kamenaca.

Funkcionalna urologija i neurourologija

Funkcionalna urologija se bavi lečenjem poremećaja povezanih sa funkcijom mokrenja. Ključna stanja interesa uključuju urinarnu inkontinenciju, učestalo ili noćno mokrenje i prolaps mokraćne bešike. Posebno urinarna inkontinencija, koja se često javlja kod žena nakon porođaja ili menopauze, leči se lekovima, vežbama za mišiće pelvičnog dna i hirurškim metodama.

Neurourologija ispituje poremećaje mokrenja koji nastaju zbog bolesti mozga, kičmene moždine i perifernih nerava. Stanja kao Parkinsonova bolest, MS i određeni neurološki poremećaji mogu poremetiti kontrolu mokrenja i značajno smanjiti kvalitet života. Funkcionalna urologija i neurourologija imaju za cilj da pruže individualizovana rešenja lečenja za takva stanja.

Pedijatrijska urologija

Pedijatrijska urologija proučava urološke bolesti koje se javljaju od detinjstva do adolescencije. Nespušteni testis, noćno mokrenje, rekurentne urinarne infekcije, hipospadija (stanje u kom otvor uretre nije lociran na vrhu penisa) i komplikacije nakon cirkumcizije spadaju među najčešće zastupljena stanja u ovoj oblasti.

Koje bolesti leči urologija?

Urologija se bavi dijagnozom i lečenjem mnogih uroloških bolesti koje se mogu javiti kod žena, muškaraca i dece. Pošto služi širokom rasponu uzrasta, u okviru oblasti se deli na nekoliko podspecijalnosti. Grupe bolesti koje se najčešće upravljaju u urologiji su sledeće:

• Bubrežni i urinarni kamenci
• Infekcije urinarnog trakta
• Bolesti prostate
• Muška neplodnost
• Seksualna disfunkcija
• Urinarna inkontinencija
• Bolesti mokraćne bešike
• Problemi uočeni u urođenom ili razvojnom periodu kod dece
• Tumori
• Problemi urinarnog trakta nakon traume
• Suzenja uretre
• Anomalije urinarnog sistema

Urološke bolesti se često zanemaruju, ali su to stanja koja se mogu potpuno izlečiti ranom dijagnozom i lečenjem. Kada se uoče simptomi, ne treba ih zanemariti i treba se obratiti urologu što prije.

Šta urologija ispituje kod žena?

Urološke bolesti kod žena su generalno povezane sa urinarnim sistemom. Posebno procesi kao porođaj, starenje i menopauza mogu dovesti do simptoma kao urinarna inkontinencija i prolaps mokraćne bešike. Najčešće bolesti su:

• Urinarna inkontinencija
• Naglo i učestalo mokrenje
• Prolaps mokraćne bešike (cistocela)
• Infekcije urinarnog trakta
• Kamenci urinarnog trakta, bubrega i mokraćne bešike

Uroloski problemi kod žena su česti, ali su to lečive zdravstvene teskobe. Ranom konsultacijom i odgovarajućim lečenjem, kvalitet života se može značajno poboljšati.

Šta urologija ispituje kod muškaraca?

Urologija se bavi bolestima urinarnog i reproduktivnog sistema kod muškaraca. Najčešće bolesti su:

• Bolesti prostate
• Seksualna disfunkcija
• Muška neplodnost
• Bolesti testisa
• Tumori
• Varikocela
• Kamenci urinarnog trakta, bubrega i mokraćne bešike
• Krivina penisa
• Erektilna disfunkcija
• Prevremena ejakulacija
• Suzenje uretre
• Problemi pražnjenja mokraćne bešike

Ova stanja se mogu uspešno lečiti i medicinskom terapijom i naprednim hirurškim tehnikama.

Šta urologija ispituje kod dece?

Pedijatrijska urologija se bavi urološkim bolestima koje se javljaju od detinjstva do adolescencije. Najčešće bolesti su:

• Nespušteni testis
• Hipospadija
• Noćno mokrenje
• Proširenje bubrega
• Infekcije urinarnog trakta
• Problemi pražnjenja mokraćne bešike
• Komplikacije nakon cirkumcizije

Uroloske bolesti kod dece mogu se potpuno rešiti kada se leče na vreme. Zbog toga, simptome ne treba zanemariti i ne treba odlagati medicinsku procenu.

Koje su dijagnostičke i terapijske metode urologije?

U uroloskoj dijagnostici koriste se razne metode snimanja i laboratorijski testovi, dok lečenje može uključivati pristupe kao lekove i hirurške intervencije. Danas, uroloska procena počinje fizickim pregledom i podržava se naprednim tehnikama snimanja, laboratorijskim testovima i drugim dijagnostičkim metodama radi dobijanja preciznijih rezultata. Glavne dijagnostičke i terapijske metode koje se često koriste su sledeće:

PSA test

PSA test je analiza krvi koja se koristi za merenje proteina koji proizvodi prostata. Posebno se preferira u skriningu raka prostate. Povišen nivo PSA može ukazivati na stanja kao rak prostate, benigno uvećanje prostate ili prostatitis.

Kompjuterizovana tomografija (CT)

Kompjuterizovana tomografija (CT) je napredna metoda snimanja koja može proizvesti slike bubrega, uretera, mokraćne bešike, prostate i drugih uroloških organa.

Imunoterapija

Imunoterapija je metoda lečenja koja ima za cilj jačanje imunskog sistema, posebno u lečenju uroloških tumora.

Magnetna rezonanca (MR)

MR je metoda snimanja koja omogućava detaljnu vizualizaciju unutrašnjih organa, kostiju, mišića i drugih tkiva. Koristi se posebno za određivanje lokacije i širenja raka prostate.

Ultrazvuk (UZ)

Ultrazvuk omogućava vizualizaciju organa putem zvučnih talasa. Struktura bubrega, mokraćne bešike, prostate i drugih uroloških organa, kao i bilo kakva formacija, može se otkriti ultrazvukom.

Urodinamska studija

Urodinamska studija analizira kako mokraćna bešika funkcioniše tokom punjenja i pražnjenja. Urodinamska studija se obavlja putem senzora i uređaja za merenje postavljenih u urinarni trakt uz pomoć katetera. Koristi se posebno u slučajevima kao učestalo mokrenje i urinarna inkontinencija.

Genetski testovi

Genetski testovi se obavljaju radi procene uroloških bolesti kod pacijenata sa porodičnom istorijom. Posebno se genetske anomalije povezane sa muškom neplodnošću i rakom prostate mogu otkriti genetskim testovima.

Cistoskopija

Cistoskopija se koristi za vizualizaciju unutrašnjosti urinarnog trakta uz pomoć tanke, osvetljene kamere.

Biopsija prostate

Biopsija prostate je pregled uzorka tkiva uzetog iz prostate radi dijagnoze raka prostate. Uzorci uzeti pod ultrazvučnim vođenjem pregledaju se da bi se odredilo da li su prisutne kancerske ćelije.

Analiza krvi

Analize krvi se često koriste i za opstu procenu zdravlja i za otkrivanje određenih specifičnih bolesti.

Analiza urina

Analiza urina se obavlja radi otkrivanja stanja kao infekcija, proteini ili prisustvo kristala. To je jedan od primarnih testova koji se koriste za prepoznavanje i infekcija i bolesti bubrega.

Koje su urološke pretrage i hirurške intervencije?

Kao u svakoj specijalnosti, moderna tehnologija se često koristi i u urologiji. Posebno u hirurškim procedurama preferiraju se minimalno invazivne metode i laserske tehnologije radi skraćivanja vremena oporavka i omogućavanja pacijentima da se brže vrate svakodnevnim aktivnostima. Neke od naprednih hirurških i terapijskih metoda često korišćenih u urologiji su sledeće:

HoLEP

HoLEP je napredna laserska tehnika koja se koristi u lečenju benigne hiperplazije prostate (BHP). Uz pomoć holmijum lasera, uvećano tkivo prostate potpuno se odstranjuje kroz mali rez napravljen kroz urinarni trakt. Ovo omogućava kraći boravak u bolnici i brži oporavak.

Može se primeniti na prostate svih veličina i posebno je idealan za pacijente sa velikim prostatama koje nisu pogodne za konvencionalnu hirurgiju.

ThuLEP (tulijum laser)

ThuLEP je napredna laserska tehnologija koja se koristi u lečenju uvećanja prostate, slična HoLEP-u. U ovoj proceduri, prostatsko tkivo se odstranjuje vaporizacijom ili fragmentacijom. Izbor laserske tehnologije zavisi od stanja pacijenta i preferencije lekara.

Robotska hirurgija (Da Vinci robotski sistem)

Da Vinci robotski sistem je napredna tehnika koja se koristi u uroloskoj hirurgiji. Hirurg obavlja operaciju trodimenzionalno uz pomoć robotskih ruku. Kao rezultat, ove procedure generalno dovode do manjeg krvarenja, manjih incizija, manje bola i kraćeg boravka u bolnici.

HIFU

HIFU je akronim za fokusirani ultrazvuk visokog intenziteta. Koristi se posebno u lečenju raka prostate. HIFU je neinvazivna metoda koja koristi zvučne talase visokog intenziteta za zagrevanje i uništavanje tumora unutar prostate.

Minimalno invazivne intervencije

Minimalno invazivna hirurgija omogućava obavljanje operacija bez velikih incizija na telu. U ovom kontekstu mogu se obaviti laparoskopske operacije bubrega ili prostate, minimalno invazivne operacije bubrežnih kamenaca (PNL) i ureteroskopija sa fragmentacijom kamenaca.

Bolnice sa odeljenjem urologije

Postizanje uspešnih rezultata u urologiji moguće je sa iskusnim medicinskim timom, modernim dijagnostickim metodama i modernom tehnoloskom infrastrukturom. Medipol Zdravstvena Grupa se ističe u oblasti urologije i svojom tehnoloskom infrastrukturom i svojim timom specijalista. Poliklinicke i urološke hirurške usluge se nude u sledećim Medipol bolnicama:

• Univerzitetska bolnica Medipol Mega Bağcılar
• Regionalna bolnica Medipol Acıbadem
• Bolnica Medipol Bahçelievler
• Bolnica Medipol Kosuyolu Istanbul
• Univerzitetska bolnica Medipol Esenler
• Univerzitetska bolnica Medipol Sefaköy
• Univerzitetska bolnica Medipol Çamlıca
• Univerzitetska bolnica Medipol Pendik

Za detaljne informacije o urologiji, zakazivanje termina ili konsultaciju sa specijalistima, možete se obratiti najbližoj Medipol bolnici.

Često postavljana pitanja o urologiji

Idu li žene urologu?

Da, žene takođe mogu posetiti urologa zbog tegoba kao infekcije urinarnog trakta, urinarna inkontinencija i problemi mokraćne bešike.

Šta je postmikcioni rezidualni urin (PVR) i kako se meri?

Da bi se odredilo postoji li problem mokrenja, meri se zapremina rezidualnog urina (PVR) koji ostaje u mokraćnoj bešici nakon mokrenja.

Kako se obavlja urološki pregled?

Uroloski pregled počinje fizickim pregledom i nastavlja se testovima kao analiza urina, analize krvi ili ultrazvuk, u zavisnosti od tegoba pacijenta. U zavisnosti od rezultata ovih testova, mogu se tražiti dodatni pregledi kao MR ili biopsija.

Koji testovi su potrebni jedinici urologije?

Mogu se tražiti analize urina, urinokultura, analize krvi, hormonske analize, analize sperme i metode snimanja.

Može li urolog obaviti cirkumciziju?

Da, urolozi mogu obaviti procedure cirkumcizije.

Koji lekar leci urinarnu inkontinenciju?

Zbog tegoba urinarne inkontinencije, pacijenti mogu posetiti specijalistu za urologiju ili, u slucaju žena, ginekologa.

Koji je stari naziv za urologiju u turskom jeziku?

U svakodnevnom govoru često se zove „bevliye“.

Treba li ici urologu na prazan stomak?

Generalno se moze doci bez posta; međutim, ako su potrebne analize krvi ili drugi pregledi, mozete biti zamoljeni da dodjete na prazan stomak.

Šta je IVF?

IVF počinje vađenjem jajnih ćelija proizvedenih u telu žene posebnim iglama nakon što sazrevaju uz pomoć lekova. Te jajne ćelije se zatim oplođuju muškim spermatozoidima u laboratorijskom okruženju, a dobijeni embrion ili embrioni se postavljaju u uterus.

Ko je kandidat za IVF?

IVF je metod lečenja koji se primenjuje kod parova koji ne mogu imati decu zbog razloga povezanih sa ženom, muškarcem ili, nekada, oboma. Situacije u kojima se primenjuje lečenje IVF-om mogu se navesti na sledeći način:

• Ako su jajovodi zatvoreni tokom histerosalpingografije (HSG) ili ako su oba jajovoda hirurški uklonjena
• Kod muškaraca sa azoospermijom (odsustvo spermatozoida u semenoj tečnosti) ili oligospermijom (nizak broj spermatozoida)
• Kod žena sa smanjenom ovarijalnom rezervom
• Ako postoji endometrioma (čokoladna cista)
• Kod pacijenata sa rakom, vantelesna oplodnja (IVF) može se koristiti za očuvanje reproduktivne funkcije prije hemoterapije/radioterapije.

Faze IVF-a

Lečenje IVF-om je process koji se sastoji od određenih faza. Prvo se budućoj majci daju hormonski lekovi za povećanje proizvodnje jajnih ćelija. Zatim se prikupljaju zrele jajne ćelije i oplođuju u laboratorijskom okruženju spermatozoidima uzetim od budućeg oca. Nakon oplodnje bira se najzdraviji embrion među embrionima koji se razvijaju i prenosi se u uterus majke. Nakon transfera obavlja se test trudnoće i prati se tok trudnoće. Stopa uspešnosti faza IVF-a zavisi od godina para i kvaliteta njihovih reproduktivnih ćelija.

Lečenje vantelesnom oplodnjom (IVF)

Vantelesna oplodnja (IVF) je jedan od metoda potpomognute reprodukcije koji se primenjuje kod parova koji ne mogu imati decu na prirodan način. Jajna ćelija uzeta od žene i spermatozoid uzet od muškarca oplođuju se u laboratorijskom okruženju radi stvaranja embriona. Ovaj embrion se prenosi u uterus žene. Process lečenja se generalno sastoji od faza hormonske terapije, vađenja jajnih ćelija, oplodnje i transfera embriona. Stopa uspešnosti zavisi od faktora kao što su godine, kvalitet jajnih ćelija i spermatozoida. Lečenje IVF-om nudi rešenje za probleme neplodnosti i omogućava mnogim parovima da imaju decu.

Cene IVF-a

Cene IVF-a variraju u zavisnosti od centra, korišćenih tehnika i dodatnih usluga. Cena lečenja IVF-om može varirati u zavisnosti od korišćenih tehnika, opreme centra i dodatnih usluga. Hormonske analize, genetski skrininzi i dodatne procedure obavljene tokom procesa lečenja mogu uticati na cenu. Za detaljne informacije o cenama možete se obratiti Medipol Zdravstvenoj Grupi.

Centar za IVF

Centri za IVF su zdravstvene institucije posebno opremljene za lečenje neplodnosti. U ovim centrima, procesi lečenja se sprovode putem napredne reproduktivne tehnologije, specijalista i embriologa. Prilikom izbora centra treba uzeti u obzir stope uspešnosti, specijalizovano osoblje, laboratorijsku infrastrukturu i mišljenja pacijenata. Sa svojim specijalizovanim medicinskim osobljem i laboratorijama najnovije generacije, Medipol Zdravstvena Grupa je pouzdan izbor za vaše lečenje IVF-om.

Šta je neplodnost?

Neplodnost je nemogućnost para da začne na prirodan način nakon najmanje godinu dana redovnih, nezaštićenih odnosa. Može biti izazvana faktorima sa muške ili ženske strane. Hormonski disbalansi, genetski faktori, strukturni problemi reproduktivnih organa, infekcije, faktori stila života i uznapredovale godine mogu doprineti neplodnosti. Lečenje varira u zavisnosti od uzroka.

Simptomi neplodnosti

Neplodnost se često može javiti bez ikakvih uočljivih simptoma. Kod žena, simptomi neplodnosti mogu uključivati menstrualne nepravilnosti, bolne menstruacije, hormonske disbalanse i probleme sa ovulacijom. Kod muškaraca, simptomi neplodnosti mogu uključivati faktore kao što su nizak broj spermatozoida, erektilna disfunkcija i bol ili smanjenje testisa.

Šta, onda, izaziva neplodnost? Kod žena, poremećaji ovulacije, zatvoreni jajovodi i hormonski disbalansi; kod muškaraca, problemi sa proizvodnjom ili pokretljivošću spermatozoida mogu dovesti do neplodnosti. Faktori sredine, genetske bolesti, stres i stil života takođe mogu negativno utiсati na fertilitet.

Ako se trudnoća ne postigne nakon godinu dana nezaštićenih odnosa, važno je konsultovati specijalistu radi rane dijagnoze i lečenja.

Šta je neobjašnjena neplodnost?

Neobjašnjena neplodnost je stanje u kome se uzrok neplodnosti ne može utvrditi uprkos svim testovima i pregledima. Parovi ne mogu začeti na prirodan način, a ne može se pronaći nikakav medicinski razlog. Trudnoća se ne javlja, čak i ako su osnovni faktori kao ovulacija, kvalitet spermatozoida i prohodnost jajovoda normalni. U tom slučaju mogu se preporučiti tehnike potpomognute reprodukcije kao veštačka inseminacija i vantelesna oplodnja (IVF). Promene stila života i terapije podrške takođe mogu doprineti procesu.

Zašto da izaberete nas?

Naš centar za IVF nudi usluge sa timom specijalizovanih i iskusnih ginekologa za neplodnost, iskusnim laboratorijskim timom koji prati napredak u oblasti IVF-a, embriološkom laboratorijom najnovije generacije i pristupom usmerenim na pacijenta. Redovno ažuriramo svoju medicinsku opremu i protokole lečenja u skladu sa globalnim napretkom, sprovodeći IVF procedure sa visokom stopom uspešnosti.

Šta je endometrioza (čokoladna cista)?

Endometrioza je hronična bolest u kojoj endometrijalno tkivo, sluznica uterusa, raste van uterusa, obično u jajnicima, jajovodima i abdominalnoj šupljini. Ovo stanje može dovesti do simptoma kao što su jaki menstrualni grčevi, hronični pelvični bol, bol tokom odnosa i problemi s crevima i bešikom.

Endometrioza može smanjiti ovarijalnu rezervu izazivanjem upale i adhezija, i može poremetiti funkciju jajovoda, dovodeći do neplodnosti. Kako bolest progresira, mogu se razviti čokoladne ciste (endometriome). Dijagnoza se obično postavlja ultrazvukom i laparoskopijom. Lečenje može uključivati hormonsku terapiju, upravljanje bolom ili hirurgiju, u zavisnosti od godina, simptoma i želje pacijentkinje da ima decu.

Lečenje endometrioze se prilagođava svakoj pacijentkinji prema njenim godinama, simptomima i želji da ima decu. U blagim slučajevima, simptomi se mogu kontrolisati analgeticima i hormonskim lekovima. Međutim, u uznapredovalim slučajevima razmatraju se hirurške opcije za efikasnije lečenje.

Operacija endometrioze može biti potrebna, posebno u slučajevima jakog bola, velikih čokoladnih cista ili neplodnosti. Laparoskopskom hirurgijom mogu se odstraniti lezije endometrioze, ublažavajući simptome pacijentkinje i očuvajući reproduktivno zdravlje. Nakon operacije obično se preporučuje dodatna hormonska terapija radi sprečavanja recidiva.

Uz ranu dijagnozu i odgovarajuće metode lečenja, endometrioza se može kontrolisati, značajno poboljšavajući kvalitet života pacijentkinja.

Simptomi endometrioze

Endometrioza se manifestuje posebno jakim bolom tokom menstruacije. Bol tokom odnosa, hronični pelvični bol i bol u donjem delu leđa, kao i problemi s crevima i bešikom, spadaju u uobičajene simptome. Menstrualne nepravilnosti, prekomerno krvarenje, zatvor, dijareja i nadutost takođe mogu biti povezani sa endometriozom.

Kako bolest progresira, mogu se formirati adhezije u uterusu i jajovodima, povećavajući rizik od neplodnosti. Simptomi mogu varirati od osobe do osobe, nekada su blagi, dok drugom put mogu ozbiljno uticati na kvalitet života.

Šta je istmocela? Može li izazvati neplodnost?

Istmocela je džep ili ožiljak koji se formira u uterusu nakon carskog reza. Ovo stanje može dovesti do neredovnih menstruacija, mrljanja i nakupljanja tečnosti u uterusu. Istmocela može izazvati hroničnu upalu u uterusu, otežavajući implantaciju embriona i, u nekim slučajevima, može biti uzrok neplodnosti. Dijagnoza se obično postavlja ultrazvukom ili histeroskopijom. Opcije lečenja mogu uključivati hirurgijsku popravku i histeroskopske procedure.

Šta je muška neplodnost?

Muška neplodnost nastaje iz faktora kao što su nizak broj spermatozoida, pokretljivost i morfološke anomalije. Varikocela, hormonski disbalansi, genetski faktori, infekcije i problemi imunskog sistema mogu izazvati mušku neplodnost. Osim toga, faktori sredine kao pušenje, alkohol, stres, nezdrava ishrana i izloženost zračenju mogu negativno uticati na kvalitet spermatozoida. Za dijagnozu se vrši analiza semena, a lečenje se određuje prema osnovnom uzroku.

Varikocela kod muške neplodnosti

Varikocela se javlja kada se vene testisa abnormalno proširuju, remeteći protok krvi. Ovo može povećati temperaturu testisa, negativno uticajući na proizvodnju, pokretljivost i kvalitet spermatozoida, dovodeći tako do neplodnosti. Varikocela je obično bezbolna, ali neki muškarci mogu osetiti nelagodnost u testisima. Dijagnoza se postavlja fizičkim pregledom i ultrazvukom. Hirurško lečenje, posebno u uznapredovalim slučajevima, može poboljšati kvalitet spermatozoida i povećati šanse za prirodnu trudnoću.

Šta je azoospermija?

Azoospermija je potpuno odsustvo spermatozoida u semenoj tečnosti i značajan je uzrok muške neplodnosti. Šta izaziva azoospermiju? Ovo stanje obično nastaje zbog nedovoljne proizvodnje spermatozoida (neobstruktivna azoospermija) ili zbog opstrukcije u semenim kanalima (obstruktivna azoospermija). Hormonski disbalansi, genetski poremećaji, infekcije, trauma testisa i faktori sredine kao zračenje takođe mogu dovesti do azoospermije.

Simptomi azoospermije često nisu odmah uočljivi jer količina i izgled semena mogu biti normalni. Međutim, otkriva se putem testova obavljenih kod muškaraca koji doživljavaju probleme s neplodnošću. Uz azoospermiju mogu se javiti dodatni simptomi kao hormonski disbalansi, smanjenje testisa ili smanjenje libida.

Dijagnoza se postavlja analizom semena i hormonskim testovima. Lečenje azoospermije se planira različitim metodama u zavisnosti od osnovnog uzroka. Hormonske terapije mogu podržati proizvodnju spermatozoida, dok hirurške intervencije mogu biti potrebne ako postoji opstrukcija. Hirurške metode dobijanja spermatozoida kao mikro-TESE koriste se za povećanje šansi za reprodukciju kod muškaraca koji nemaju spermatozoida u semenu. Osim toga, tehnike potpomognute reprodukcije kao vantelesna oplodnja (IVF) mogu pomoći muškarcima sa azoospermijom da imaju decu.

Lečenje IVF-om koje pokriva SGK (Fond socijalnog osiguranja)

SGK pokriva troškove do tri pokušaja lečenja IVF-om za osigurane osobe koje nemaju decu u svom trenutnom braku. Usvajanje nije prepreka za korišćenje ove podrške.

Uslovi:

• Centar za lečenje mora imati ugovor sa Institutom za socijalno osiguranje (SGK).
• Izveštaj medicinske komisije mora pokazati da nije moguće začeti na prirodan način.
• Žena mora imati između 23 i 40 godina.
• Jedan od supružnika mora biti osiguran najmanje 5 godina i imati uplaćene doprinose za 900 dana.
• Osim prevremene ovarijalne insuficijencije ili azoospermije, drugi tretmani moraju biti neuspešni u poslednje 3 godine.
• Ako žena ima više od 40 godina u trenutku transfera embriona, Institut za socijalno osiguranje (SGK) neće pokriti troškove. Međutim, ako se transfer embriona obavi u roku od 30 dana sa validnim medicinskim izveštajem dobijenim pre 40. godine, troškovi će biti pokriveni.

Često postavljana pitanja o lečenju IVF-om

Koliko traje lečenje IVF-om?

Generalno, period stimulacije jajnih ćelija hormonskim injekcijama traje između 8 i 14 dana, ali prosek je 10 do 12 dana.

Koliko puta se može pokušati lečenje IVF-om?

Ne postoji ograničenje broja pokušaja lečenja IVF-om.

Je li lečenje IVF-om bolno?

Lečenje IVF-om nije bolna procedura. Process vađenja jajnih ćelija obavlja se pod anestezijom i traje približno 10 do 15 minuta.

Šta se događa u laboratoriji tokom lečenja IVF-om?

• Stimulacija razvoja jajnih ćelija hormonskim lekovima
• Prikupljanje jajnih ćelija pod anestezijom
• Oplodnja jajnih ćelija spermatozoidima, razvoj embriona i implantacija embriona u uterus

Šta treba učiniti prije lečenja IVF-om?

Na prvoj konsultaciji za parove koji traže lečenje neplodnosti uzima se detaljna anamneza. Nakon toga, buduća majka se podvrgava ginekološkom pregledu i ultrazvuku. Ovaj pregled procenjuje ovarijalnu rezervu, uterus i grlić materice majke. Pružaju se informacije o potrebnim testovima za utvrđivanje uzroka neplodnosti. Od majke se traži histerosalpingografija (HSG), a od oca spermiogram (analiza semena). Cilj svih ovih testova je prepoznavanje uzroka neplodnosti.

Lečenje vantelesnom oplodnjom (IVF) preporučuje se parovima u sledećim situacijama:

• Opstrukcija jajovoda (ako su jajovodi zatvoreni zbog ranijih operacija, upale jajnika, ili ako su jajovodi uklonjeni ili tretirani lekovima zbog ranije vanmaterične trudnoće)
• Ako je rezerva jajnih ćelija iscrpljena
• Ako postoji endometrioza
• Ako se trudnoća nije postigla prethodnim standardnim lečenjima
• Kod muškaraca, azoospermija (odsustvo spermatozoida) ili teška oligoastenoteratozoospermija (ukupan broj pokretnih spermatozoida manji od 5 miliona)
• Ako jedan od supružnika ima nasledno genetsko oboljenje kao talasemija (mediteranska anemija), cistična fibroza ili hemofilija.
• Radi zaštite supružnika od infektivnih bolesti kao hepatitis i HIV.
• Prije lečenja raka

Potrebni testovi za parove koji započinju lečenje IVF-om

Žena

• HbsAg
• Anti-HCV
• Anti-HIV
• TSH
• Prolaktin
• Nivo AMH u serumu
• Rubela IgG
• Kompletna krvna slika i krvna grupa

Muškarac

• HbsAg
• Anti-HCV
• Anti-HIV
• Spermiogram

Kako se izvodi lečenje IVF-om? Koliko dana traje lečenje? Koliko jajnih ćelija se prikuplja? Koje su faze?

Lečenje IVF-om se sastoji od 5 faza.

• Ovarijalna stimulacija
• Vađenje jajnih ćelija (OPU)
• Oplodnja u laboratorijskom okruženju
• Kultivacija embriona
• Transfer embriona (ET)

Ovarijalna stimulacija

2. ili 3. dana menstruacije, nakon ultrazvuka, traže se hormonski testovi. Ako su ultrazvuk i analize krvi zadovoljavajući, počinju hormonske injekcije radi dobijanja velikog broja jajnih ćelija iz jajnika. Ovarijalna stimulacija hormonskim injekcijama generalno traje između 8 i 14 dana, ali u proseku 10 do 12 dana. Tokom toga vremena, pacijentkinja se poziva u bolnicu 2 do 3 puta na kontrole, obavljaju se ultrazvučni pregledi i, ako je potrebno, provaljavaju se nivoi hormona u krvi. Kada veličina folikula (mali kesasti nosioci koji sadrže jajne ćelije) dostigne 18-20 mm i dobije se dovoljan broj, potrebna je injekcija za indukciju ovulacije i dozrevanje jajnih ćelija.

Vađenje jajnih ćelija

Vađenje jajnih ćelija (OPU) obavlja se 35-36 sati nakon injekcije okidača. Tokom procedure vađenja primenjuje se anestezija. Generalno je jednostavna procedura koja ne izaziva značajan bol. Uz pomoć OPU igle fiksirane na vaginalnu ultrazvučnu sondu, folikuli locirani unutar jajnika prikupljaju se kroz vaginalni zid i šalju u embriološku laboratoriju u sterilnoj cevčici. Ova procedura traje približno 15 do 20 minuta, u zavisnosti od broja jajnih ćelija koje će se prikupiti. Na dan procedure mogu se javiti blagi abdominalni bol i osetljivost. Ako se prikupi veliki broj jajnih ćelija, osećaj punoće i abdominalni bol mogu potrajati nekoliko dana.

Oplodnja u laboratorijskom okruženju

Približno 2 do 3 sata nakon vađenja jajnih ćelija, zrele jajne ćelije se procenjuju pod mikroskopom. Istog dana vrši se oplodnja spermatozoidima dobijenim iz uzorka semena uzetog od muškarca masturbacijom, posebnim tehnikama pranja i pripreme. U nekim slučajevima kada se spermatozoidi ne mogu dobiti (iz testisa ili epididimisa), spermatozoidi se mogu dobiti hirurškim procedurama.

Mikroinjekcija (ICSI = intracitoplazmatska injekcija spermatozoida) je procedura u kojoj se jedan spermatozoid injektuje u jajnu ćeliju pod uveличanjem od 200 do 400 puta. Nakon procedure, oplodnja jajnih ćelija se provaljava 18 do 20 sati kasnije. Pošto mikroinjekcija obezbeđuje visoku stopu oplodnje, danas je mnogi centri rutinski izvode.

Kultivacija embriona

Jedan od najvažnijih koraka u IVF procedurama je obezbeđivanje razvoja embriona u laboratorijskim uslovima. Nakon oplodnje prati se razvoj embriona, a transfer se obavlja odgovarajućeg dana. Dani transfera variraju u zavisnosti od broja dobijenih jajnih ćelija žene i kvaliteta embriona koji se razvijaju. Mada se transfer često obavlja 5. dana (blastocista), transfer 3. ili 4. dana takođe se može obaviti u zavisnosti od razvoja embriona.

Transfer embriona

Transfer embriona je ključna procedura, posljednji korak u IVF procesu. To je bezbolna procedura koja ne zahteva anesteziju. Prije transfera embriona, parovi se informišu o kvalitetu i trenutnom stanju embriona koji će se prenositi. Transfer se obavlja sa punim mokraćnom bešikom i pod ultrazvučnim vođenjem da bi se osiguralo da se embrion postavi na najprikladnije mesto u uterusu. Embrion, koji embriolog donosi u kateteru, postavlja lekar koji obavlja transfer približno 1 cm ispod vrha uterusa, a kateter se povlači. Pola sata odmora nakon transfera je dovoljno. Utvrđeno je da duži periodi odmora u krevetu ne povećavaju šanse za trudnoću.

Zamrzavanje embriona

U laboratorijama vantelesne oplodnje (IVF), process zamrzavanja i čuvanja embriona dobijenih oplodnjom spermatozoida i jajnih ćelija za kasniju upotrebu naziva se „zamrzavanje embriona“. Embrioni se mogu zamrznuti u svim fazama razvoja, od 1. do 6. dana. Process zamrzavanja uključuje mešanje embriona sa zaštitnom tečnošću putem specifične tehnike za njihovu fazu razvoja, njihovo postavljanje u cevčice i zamrzavanje u tečnom azotu (-196 stepeni Celzijusa) prije čuvanja u tankovima.

Zamrznuti embrioni se vade iz tečnog azota i otapaju na sobnoj temperaturi kada su spremni za otapanje. Jedan od najvažnijih kriterijuma koji pokazuje uspešnost metode zamrzavanja je stopa opstanka od 98-99% embriona nakon otapanja. U našem centru zamrzavamo i otapamo embrione metodom „vitrifikacije“. Ovom metodom otapanja postižemo stope trudnoće koje su najbliže, ili čak nešto veće, od onih postignutih sa svežim embrionima.

Procedura zamrzavanja embriona (vitrifikacija) u centru za IVF.

• Primenjuje se u sledećim slučajevima:
• U prisustvu zdravih preostalih embriona nakon transfera
• U slučajevima sa rizikom od sindroma ovarijalne hiperstimulacije (OHSS)
• Zbog preimplantacione genetske dijagnoze (PGD)
• U slučajevima koji zahtevaju intrauterinu hirurgiju (endometrijalni polip)

Šta je zamrzavanje jajnih ćelija? U kojim slučajevima se primenjuje?

Zamrzavanje jajnih ćelija (vitrifikacija oocita) je process zamrzavanja i čuvanja jajnih ćelija dobijenih iz jajnika žene radi imanja dece u budućnosti. Zamrzavanje jajnih ćelija se obavlja na slican način kao klasična IVF procedura, a zrele jajne ćelije dobijene nakon vađenja se zamrzavaju i čuvaju metodom brzog zamrzavanja nazvanom vitrifikacija. Prema pravilniku o IVF-u objavljenom u našoj zemlji 2014. godine, žene mogu zamrznuti svoje jajne ćelije u sledećim slučajevima:

• Prije tretmana koji mogu oštetiti jajnike, kao hemoterapija i radioterapija;
• Prije operacija koje mogu dovesti do gubitka reproduktivne funkcije (kao odstranjivanje jajnika);
• U slučajevima kada je ovarijalna rezerva smanjena ili postoji porodična istorija ranе menopauze, kako je dokumentovano izveštajem komisije sastavljene od tri lekara specijaliste.

Kod žena koje se podvrgavaju hemoterapiji/radioterapiji za lečenje raka, ovarijalna stimulacija za IVF može odmah početi, bez obzira na menstrualni ciklus. Primenjuju se hormonske injekcije radi stimulacije jajnika, a ovaj process generalno traje 10 do 11 dana. U slučajevima kada ne želimo povišene nivoe estrogena u krvi, kao kod raka grudi, koristi se lek koji lekar smatra prikladnim radi dobijanja dovoljnog broja jajnih ćelija bez povećanja nivoa estrogena. U slučajevima sa smanjenom ovarijalnom rezervom, lečenje počinje 2. ili 3. dana menstruacije, a razvoj folikula se stimuliše hormonskim injekcijama, generalno tokom 10 do 12 dana.

Kada jajne ćelije dostignu određenu veličinu, primenjuje se injekcija okidača ovulacije, a vađenje jajnih ćelija obavlja se 34 do 36 sati kasnije. Embriolozi zamrzavaju zrele jajne ćelije u laboratoriji. Kod žena koje nisu device, vađenje jajnih ćelija obavlja se vaginalnim putem, dok se kod devica može obaviti abdominalnim putem. Žene sa niskom ovarijalnom rezervom mogu zahtevati više od jednog cikla lečenja. Period čuvanja jajnih ćelija je 5 godina. Ovaj period se može produžiti ako se želi. Stope kliničke trudnoće variraju od 4 do 12% po prikupljenoj jajnoj ćeliji. Dva važna faktora koji određuju stope trudnoće nakon zamrzavanja jajnih ćelija su godine žene u trenutku zamrzavanja jajnih ćelija i broj zamrznutih jajnih ćelija.

Šta je sistem kontinuiranog praćenja embriona (embrioskop)?

Sistem kontinuiranog praćenja embriona je sistem koji omogućava praćenje razvoja embriona formiranih nakon oplodnje 24 sata dnevno dok se ne prenesu u uterus buduće majke. Embrioni dobijeni tokom lečenja IVF-om prate se u posebnim uređajima nazvanim inkubatori. Tokom ovog procesa, radi procene razvoja embriona i izbora embriona sa najvećom šansom za implantaciju u uterus, embrioni se svakodnevno vade iz inkubatora i procenjuju od strane embriologa pod mikroskopom.

EmbryoScope je najmoderniji inkubator, opremljen posebnim kamerama koje periodicno fotografišu embrione. Ovo omogućava pažljivo praćenje faza oplodnje i deobe embriona, omogućavajući izbor embriona sa najvećom šansom za implantaciju u uterus.

Prednosti

• Omogućava nam procenu svih faza razvoja embriona dok su u laboratorijskom okruženju.
• Pošto se ne vade iz uređaja radi procene, nisu izloženi stresu koji može nastati zbog spoljnih uslova.
• U nekim slučajevima kada embrion pokazuje abnormalnu deobu, verovatnost trudnoće je veoma niska. Nije moguće otkriti ove anomalije deobe procenama obavljenim samo jednom dnevno. Zahvaljujući embrioskopu, moguće je otkriti ove embrione s niskom verovatnošću trudnoće.

Šta je embrionalno lepilo?

Transfer embriona je najkritičnija i najdelikatnija faza procesa lečenja IVF-om. Embrionalno lepilo je tečnost bogata hijaluronskom kiselinom i humanim albuminom koja se koristi tokom transfera embriona radi podrške implantaciji embriona u uterus. Njegova primena je zapravo veoma jednostavna. Embrion ili embrioni koji će se prenositi čuvaju se u embrionalnom lepilu približno 30 minuta, a transfer se obavlja unutar te tečnosti. Hijaluronska kiselina se takođe nalazi u velikim količinama u uterusu tokom prirodne oplodnje. Upotrebom embrionalnog lepila, hijaluronska kiselina u uterusu se može povećati, čime se poboljšavaju šanse za uspeh u IVF-u. Pokazano je da povećava stope trudnoće, posebno kod žena starijih od 35 godina koje su doživele ponovljene neuspehe IVF-a.

Kome se preporučuje PGD?

• Uznapredovale godine majke (38 godina ili više)
• Ponovljeni rani gubici trudnoće
• Ponovljeni neuspesi IVF-a
• Slučajevi teške muške neplodnosti (manje od 5 miliona spermatozoida po ml uzorka semena ili potpuno odsustvo spermatozoida - azoospermija)
• Izbor embriona radi skraćivanja vremena do postizanja trudnoće kod parova bez faktora rizika
• Poznat status nosioca translokacije
• Prisustvo deteta sa defektom jednog gena i/ili potreba za HLA kompatibilnom transplantacijom

Kako se izvodi PGD?

Nakon klasične IVF procedure, uzimaju se uzorci ćelija iz embriona pogodnih za biopsiju 5. dana i zamrzavaju se. Nakon genetske analize biopsiranih ćelija, embrioni sa normalnom hromosomskom strukturom implantiraju se u uterus majke. Sekvenciranje novе generacije (NGS) je jedna od tehnologija genetske analize koja nam omogućava sveobuhvatan hromosomski skrining embriona.

Ovaj test analizira svih 24 hromosoma, pružajući detaljnije i osetljivije rezultate i preciznije određujući stopu mozaicizma u embrionima. Počela je da se koristi kao napredna tehnika za PGD. Uz NGS, embrioni se analiziraju brzo i efikasno, a genetski problemi na hromosomskom nivou otkrivaju se prije trudnoće.

Šta su ponovljeni neuspesi IVF-a? Kako se istražuju?

Uspešna implantacija je kompleksan process koji uključuje dva glavna aktera (majku i embrion). Neuspeh IVF-a može poticati iz anatomskih razloga, faktora povezanih sa endometrijalnim slojem i faktora koji potiču iz embriona.

Koji testovi treba da se obave kod parova koji doživljavaju ponovljene neuspehe IVF-a?

Istraživanje anatomskih uzroka

Ovi slučajevi moraju se rešavati 3D ultrazvukom i histerosalpingografijom (HSG; rendgen uterusa). Treba istražiti miome, endometrijalne polipe i intrauterine adhezije koje narušavaju integritet uterusa. Osim toga, poznato je da hidrosalpinks, u kom se kraj jajovoda zatvara i otiче tečnošću, izaziva smanjenje stope živorođene deце od 20 do 50%.

Procena endometrijuma

Receptivan endometrijum je važan za implantaciju embriona. Procena debljine i izgleda endometrijuma putem ultrazvučnog pregleda je neophodna za uspešnu implantaciju. Debljina endometrijuma treba da bude najmanje 6-8 mm. Tanak i nereaktivan endometrijum je teško lečiti. Teškoće tokom transfera embriona takođe mogu smanjiti stope implantacije. U svim ciklusima lečenja potpomognute reprodukcije, transfer embriona treba obaviti na najjednostavniji mogući način i bez stimulisanja uterusa.

Procena kvaliteta embriona

Kvalitet spermatozoida i jajnih ćelija može uticati na kvalitet embriona, smanjujući šanse za implantaciju.

Istraživanje genetskih uzroka

U slučajevima ponovljenih neuspeha IVF-a uočeno je povećanje hromosomskih anomalija. Zbog toga, radi istraživanja hromosomskih anomalija kod majke i oca, treba obaviti hromosomsku analizu periferne krvi.

Faktor spermatozoida

Tokom istraživanja uzroka ponovljenog neuspeha IVF-a mogu se obaviti neke napredne morfološke analize spermatozoida i mogu se testirati posebne metode selekcije spermatozoida, jer je doprinos spermatozoida proizvodnji normalnih i zdravih embriona veoma važan. Izveštava se da je odnos ćelija T-pomagača 1/T-pomagača 2 (pomoćne ćelije imunskog sistema) veći u slučajevima ponovljenih spontanih abortusa i ponovljenog neuspeha implantacije u poredjenju sa fertilnim parovima.

Mada su neka istraživanja pronašla povećanje prirodnih ćelija ubica, ovaj nalaz nije potpuno dokazan. Ideja da imunski faktori mogu imati ulogu u neuspehu implantacije dovela je do testiranja tretmana pomenutih u naučnim istraživanjima, kao upotreba steroida, primena intravenskog imunoglobulina (IVIG), intravenska infuzija lipida, vакcine za fertilitet i terapija alogenim limfocitima. Međutim, koristi ovih tretmana još nisu dokazane.

Šta nam govore nivoi hormona u krvi?

AMH (antimilerov hormon)

Antimilerov hormon (AMH) je hormon koji luče folikuli jajnika veličine 2 do 6 mm. Ne postoji specifično vreme u godini za test; može se obaviti na uzorku krvi uzetom bilo kog dana menstrualnog ciklusa. AMH je trenutno najvažnija analiza krvi koja pruža informacije o ovarijalnoj rezervi. Vrednost AMH niža od 1,1 ng/ml ukazuje na smanjenu ovarijalnu rezervu.

FSH (folikulostimulirajući hormon)

Nivoi FSH, merени 2. ili 3. dana menstrualnog ciklusa, koriste se kao mera ovarijalne rezerve. Visoke vrednosti (>12 IU/L) ukazuju na smanjenu ovarijalnu rezervu. Međutim, to ne znači nužno da su šanse za trudnoću veoma smanjene. Bazalne vrednosti FSH mogu variirati od meseca do meseca. Vrednost FSH >20 IU/L smatra se indikatorom smanjenih šansi za trudnoću.

E2 (estradiol)

Nivoi E2 često su ispod 50 pg/mL 2-3. dana menstrualnog ciklusa. Kod žena sa smanjenom ovarijalnom rezervom, visoke vrednosti E2 (iznad 60-80 pg/mL) u ranoj folikularnoj fazi ukazuju na ubrzan razvoj jajnih ćelija.

LH (luteinizirajući hormon)

Hormon LH, koji raste u sredini menstrualnog ciklusa i omogućava ovulaciju, takođe je glavni hormon koji pokreće oslobađanje jajne ćelije. Njegov odnos (FSH/LH) normalno je veći od jedan na početku menstrualnog ciklusa. Odnos LH/FSH veći od 2,5 može izazvati sumnju na sindrom policističnih jajnika. Osim toga, nivoi hormona LH mere se visoko tokom menopauze i početka menopauze.

Prolaktin

Ovaj hormon, koji luči hipofiza, odgovoran je za proizvodnju mleka kod žena. Odgovoran je ne samo za lučenje mleka, već i za funkcije kao reprodukcija i menstrualni ciklus; kod žena treba da bude na nivou od približno 15 do 25 µg/L. Visoki nivoi hormona prolaktina sprečavaju ovulaciju. Zbog toga, ostajanje u drugom stanju postaje teže nego u normalnim okolnostima.

TSH (tireostimulirajući hormon)

Test hormona štitnjače je merenje hormona trijodtironina (T3) i tiroksina (T4) koje proizvodi štitna žlezda, kao i TSH (tireostimulirajućeg hormona) koji potiče iz hipofize i odgovoran je za stimulaciju štitne žlezde, radi procene funkcija štitne žlezde. Kada je štitna žlezda preterano aktivna, smatra se hipertiroidizmom, a kada je nedovoljno aktivna, smatra se hipotiroidizmom.

DHEAS (dehidroepiandrosteron sulfat)

DHEA-S se luči prvenstveno iz nadbubrežnih žlezda i kod muškaraca i kod žena. Njegovi nivoi mogu se povećati kod sindroma policističnih jajnika, kod žena sa prekomernim rastom dlaka i kada postoje problemi s nadbubrežnim žlezdama.

Šta je lečenje ovulacije?

Lekovi za ovulaciju mogu se koristiti za lečenje nekih žena koje nisu mogle začeti na prirodan način. Lekovi za ovulaciju su glavna metoda lečenja, posebno za žene sa poremećajima ovulacije. Najčešće korišćeni lekovi za ovulaciju su:

Gonadotropini

Kod žena koje ne mogu ovulirati lekovima ili koje ne ostaju u drugom stanju uprkos ovulaciji, stimulacija ovulacije obavlja se injekcijama. Lečenje injekcijama počinje nizim dozama (37,5-75 IU) 2. ili 3. dana menstruacije. Nakon 5 dana injekcija prati se razvoj folikula ultrazvukom. Praćenje se nastavlja u intervalima od 2-3 dana u zavisnosti od veličine folikula. Mada inseminacija nije potrebna kod žena sa sindromom policističnih jajnika koje su podvrgnute lečenju injekcijama, lečenje inseminacijom se može dodati radi blagog povećanja šansi za trudnoću.

Kako se izvodi test trudnoće?

Test trudnoće mери količinu hormona beta-HCG u krvi ili urinu, koja raste u telu na početku trudnoće, radi otkrivanja trudnoće. Mada se ovaj hormon generalno povezuje sa trudnoćom, takođe se može povećati zbog drugih bolesti. Test, koji se obavlja sa cevčicom krvi uzetom iz ruke, generalno daje rezultate istog dana.

Testovi trudnoće u krvi su pouzdaniji jer direktno mere nivo beta-HCG u krvi. Normalno, kod zdravih žena koje nisu u drugom stanju, nivo hormona beta-HCG je između 0 i 10 mIU/mL. Sa počinjanjem trudnoće, nivo ovog hormona počinje brzo da raste. Testovi trudnoće u urinu, koji su prva opcija za mnoge osobe koje sumnjaju da su u drugom stanju, obavljaju se primenom male količine urina na test.

Test meri nivo beta-HCG u urinu i daje rezultat kao jedna linija (negativan) ili dupla linija (pozitivan). Mada testovi urina imaju visoku stopu pouzdanosti, testovi nekada mogu dati pogrešne rezultate, zbog čega se preporučuje korišćenje analize krvi za konačan rezultat.

Tehnike selekcije spermatozoida

DGS (centrifugiranje gradijentom gustine)

Stopa uspešnosti vantelesne oplodnje (IVF) raste izborom spermatozoida visokog kvaliteta. Rutinske tehnike pripreme spermatozoida, kao pregled gustine, centrifugiranje gradijentom (DGS) i metod uzlaznog plivanja (swim-up), već su osnovne komponente procedura potpomognute reprodukcije. Ovim metodama, spermatozoidi se odvajaju, biraju pod posebnim mikroskopom i injektuju u jajnu ćeliju metodom ICSI. Da bi se dobili embrioni najvišeg kvaliteta iz ovih izabranih spermatozoida, pregleda se oblik spermatozoida; odnosno, pravilan oblik repa, glave i vrata spermatozoida je od ključne važnosti. Mada se klasične metode još koriste za izbor spermatozoida visokog kvaliteta, postoje i poboljšane, čak i nedavno razvijene metode.

HOST-EOZIN Y (selekcija spermatozoida prema integritetu membrane spermatozoida)

Normalna struktura membrane spermatozoida je važna u proceni vitalnosti spermatozoida. Za ovu svrhu, testovi Eozin Y i HOST se rutinski obavljaju u slučajevima kada se u dijagnostičkoj analizi semena uočavaju nepokretni spermatozoidi. Osim toga, HOST test se takođe koristi za izbor pokretnih spermatozoida u slučajevima nekrozoospermije i potpuno nepokretnih uzoraka spermatozoida.

PICSI (selekcija spermatozoida prema zrelosti membrane)

Spoljni sloj jajne ćelije žene sadrži protein nazvan hijaluronska kiselina (HA), a tokom normalne oplodnje postoje oblasti gde se zreli spermatozoidi vezuju za tu proteine. PICSI pločica je posebno dizajnirana pločica sa oblasti vezanom za HA na svojoj površini. Isprani uzorak spermatozoida se postavlja na ivicu te oblasti, a nakon 15 minuta prikupljaju se spermatozoidi vezani za HA. Koristi se za ICSI.

MIKROČIP (selekcija spermatozoida putem sistema mikrofluidnih kanala)

Čip za spermatozoide, metoda selekcije spermatozoida najbliža prirodnom, je sistem malih kanala napunjenih puferskom tečnošću koji omogućava spermatozoidima da se kreću kroz kanale na način slican njihovom prirodnom putu. U ovom sistemu, nazvanom sistem mikrofluidnih kanala (Micro Chip = čip za spermatozoide), očekuje se da se uzorak spermatozoida postavljen na jednoj tački kreće kroz kanale do drugog kraja svojim sopstvenim kretanjem. Spermatozoidi koji pokazuju ovaj napredak smatraju se onima normalne morfološke strukture, a spermatozoidi prikupljeni u rezervoaru koriste se u procedurama IUI/ART.

Metode PICSI i MIKROČIP, koje se jos smatraju eksperimentalnim, mogu se primeniti kao alternativna metoda u slučajevima muške neplodnosti bez ozbiljnih morfoloških anomalija i sa odgovarajućom pokretljivošću spermatozoida. Ove metode se ne mogu koristiti u slučajevima kada je broj spermatozoida veoma nizak a pokretljivost spermatozoida veoma loša. Osim toga, nisu pogodne za upotrebu u slučajevima kada se spermatozoidi dobijaju iz testisa metodama TESA/TESE.

Šta je ultrazvuk?

Ultrazvuk je vrsta zvučne vibracije visoke frekvencije koja je neprimetna za ljudsko uho. Pošto ultrazvuk ne koristi štetne zrake koje se nalaze u rendgenskom zračenju, može se lako koristiti za vizualizaciju skoro svih poremećaja. Kao nezaobilazna metoda snimanja u modernoj medicini, ultrazvuk procenjuje strukturu reproduktivnih organa, uterusa i jajnika. Sve anomalije u izgledu uterusa (kao dupli uterus, polipi, intrauterine adhezije, miomi ili intrauterini septumi), u strukturi jajnika (uključujući prisustvo cista) i bilo kakva dilatacija jajovoda (hidrosalpinks) procenjuju se radi istraživanja njihove veze s neplodnošću.

Ovarijalna rezerva se procenjuje ultrazvukom 3-5. dana menstrualnog ciklusa. Svrha ovog ultrazvuka je procena kapaciteta jajnika, koji se smanjuje kod žena, posebno sa godinama. Procenom broja folikula (broj antralnih folikula, folikula promera između 2 i 5 mm) i nivoa AMH u serumu zajedno sa ultrazvukom, procenjuje se verovatnost odgovora na lečenje. Na osnovu ovih informacija planiraju se protokol lečenja i doze lekova. Ova procena ima ključnu ulogu u izboru odgovarajućeg lečenja i određivanju njegove stope uspešnosti.

Pristup očuvanju fertiliteta kod pacijenata sa rakom

Napredak u lečenju raka omogućio je mnogim osobama da pobede rak. Međutim, rak i njegovi tretmani imaju negativne efekte na fertilitet. Očuvanje fertiliteta prije lečenja raka štiti snove tih osoba da u budućnosti stvore porodicu.

Tretmani raka kao hemoterapija, zračenje i operacija mogu izazvati ranu menopauzu ili oštećenje jajnika kod žena, dok kod muškaraca remete proizvodnju spermatozoida.

Žene se rode sa približno 1-2 miliona jajnih ćelija (što je njihov maksimalni kapacitet). Ove jajne ćelije se kontinuirano gube tokom vremena, a do puberteta im preostaje oko 400.000 jajnih ćelija. Lekovi hemoterapije izazivaju da se te preostale jajne ćelije isцрpe još brže, dovodeći do rane menopauze.

Pristupi očuvanju fertiliteta kod pacijenata sa rakom

Pristupi očuvanju fertiliteta kod žena uključuju:

• Zamrzavanje jajnih ćelija
• Zamrzavanje embriona

Oba metoda su tehnike vantelesne oplodnje (IVF) i preporučuju se prije počinjanja lečenja raka. U slučajevima kada pacijentkinja mora odmah početi hemoterapiju, pristupi očuvanju fertiliteta mogu se koristiti tokom pauza hemoterapije.

Zamrzavanje embriona

Ovaj metod se primenjuje samo kod venčanih parova. Kod žena koje će se podvrgnuti hemoterapiji/radioterapiji zbog lečenja raka, ovarijalna stimulacija za IVF može odmah početi, bez obzira na menstrualni ciklus. Počinju hormonske injekcije radi stimulacije jajnika, a ovaj process generalno traje 10 do 11 dana. Kao i kod klasičnog lečenja IVF-om, kada jajne ćelije dostignu određenu veličinu, daje se injekcija okidača ovulacije, a vađenje jajnih ćelija obavlja se 34 do 36 sati nakon te injekcije. Spermatozoidi visokog kvaliteta izabrani od embriologa postavljaju se u zrele jajne ćelije pod mikroskopom. Nakon oplodnje, embrioni se zamrzavaju i čuvaju 5. dana. Vaše lečenje raka može početi 1 do 2 dana nakon vađenja jajnih ćelija. Ovi procesi traju u proseku dve nedelje. Nakon završetka lečenja raka i kada vaš hematolog-onkolog dozvoli, i ako ste spremna da budete majka, priprema se uterus i embrion se postavlja u uterus.

Zamrzavanje jajnih ćelija

Ovo je preferirani metod lečenja za neudate žene. Process zamrzavanja jajnih ćelija je sличан klasičnoj IVF-u, a zrele jajne ćelije dobijene nakon vađenja se zamrzavaju i čuvaju metodom brzog zamrzavanja nazvanom vitrifikacija. Hormonske injekcije se počinju bez obzira na menstrualni ciklus, a ovaj process generalno traje 10 do 11 dana. Kada jajne ćelije dostignu određenu veličinu, daje se injekcija okidača ovulacije, a vađenje jajnih ćelija obavlja se 34 do 36 sati nakon te injekcije. Dobijene zrele jajne ćelije se zamrzavaju i čuvaju metodom vitrifikacije. Vaše lečenje raka može početi 1 do 2 dana nakon procedure vađenja jajnih ćelija.

Najnoviji tretmani, kao zamrzavanje ovarijalnog tkiva, su pristupi očuvanju fertiliteta koji treba da se razmotre, posebno kod devojčica koje jos nisu dostigle pubertet i kod pacijentkinja sa rakom koje nemaju vremena da čekaju procedure kao zamrzavanje oocita/embriona i moraju odmah početi hemoterapiju.

Da biste očuvali svoje šanse da u budućnosti imate decu, preporučuje se konsultacija sa specijalistom za IVF prije počinjanja lečenja raka.

Plastična i rekonstruktivna hirurgija nudi usluge u veoma širokom spektru stanja, od kongenitalnih anomalija i povreda zadobijenih u nesrećama do gubitka tkiva nakon operacije raka i estetskih promena zbog starenja.

Šta je plastična i rekonstruktivna hirurgija?

Plastična i rekonstruktivna hirurgija je grana hirurške medicine koja se primenjuje radi popravke gubitka tkiva, deformiteta, funkcionalnih oštećenja ili radi poboljšanja estetskog izgleda tela. Reč „plastična“ potiče od grčkog korena „plastikos“ (dati oblik), dok „rekonstruktivna“ znači ponovo izgraditi ili popraviti. U plastičnoj i rekonstruktivnoj hirurgiji traži se i funkcionalno poboljšanje i estetika.

Glavni cilj rekonstruktivne hirurgije je vraćanje normalne anatomske strukture i funkcionalnosti tela, dok se estetska hirurgija više fokusira na poboljšanje izgleda. Međutim, oba pristupa dele principe integriteta tkiva i hirurške precizije.

Čime se bavi plastična i rekonstruktivna hirurgija?

Plastična hirurgija je višestruka specijalnost koja obuhvata probleme mekih tkiva i skeletnog sistema koji se javljaju u skoro svim delovima tela. Hirurške intervencije se obavljaju sa ciljem poboljšanja kvaliteta života pacijenta i vraćanja funkcionalnosti pogođenog područja. Bolesti kojima se bavi plastična i rekonstruktivna hirurgija uključuju sledeće:

• Kongenitalne anomalije: rascep usne i nepca, kraniofacijalni deformiteti i anomalije šake.
• Hirurgija traume: opekotine, gubitak kože i kosti nastao u saobraćajnim nesrećama, frakture lica.
• Onkološka rekonstrukcija: rekonstrukcija grudi nakon operacije raka grudi, defekti tkiva uzrokovani rakom kože.
• Kozmetička hirurgija: estetske procedure na licu, telu i grudima.
• Hirurgija šake: povrede šake, kompresije nerava i popravke tetiva.
• Mikrohirurgija: transplantacije tkiva i reimplantacije koje uključuju krvne sudove i osetljive nervne strukture.

U kojim situacijama treba posetiti odeljenje za plastičnu hirurgiju?

Plastična i rekonstruktivna hirurgija se bira za razna stanja koja nastaju iz medicinske potrebe ili estetskih razloga. Hirurško planiranje obavlja specijalista plastične hirurgije, uzimajući u obzir opšte zdravlje pacijenta, očekivanja i hirurške rizike. Plastičnoj hirurgiji se obraća u sledećim situacijama:

• Funkcionalni invaliditet: gubitak pokreta ili oštećenje funkcije organa nakon traume ili bolesti.
• Narušavanje integriteta tkiva: defekti tkiva uzrokovani dubokim opekotinama ili komplikovanim ranama.
• Kongenitalni deformiteti: kongenitalne strukturne razlike koje utiču na socijalni i psihološki život osobe.
• Želja za estetskom promenom: nezadovoljstvo oblikom tela ili želja za uklanjanjem znakova starenja.
• Hronične rane: proces popravke rana koje ne zaceljuju korišćenjem transplantata tkiva (preklopa).

Koje su metode plastične i rekonstruktivne hirurgije?

U modernoj plastičnoj hirurgiji, uspeh je direktno proporcionalan korišćenju napredne hirurške tehnike i tehnoloških uređaja. Primenjuje se multidisciplinarni pristup radi ubrzanja procesa oporavka pacijenta i smanjenja rizika od komplikacija. Metode i tehnološki pristupi koji se koriste u plastičnoj i rekonstruktivnoj hirurgiji uključuju:

• Transplantacije tkiva (graftovi i preklopi): proces prenošenja tkiva uzetog iz jednog dela tela u oblast gde postoji defekt tkiva.
• Mikrohirurgija: popravka krvnih sudova i nerava veličine milimetra pomoću hirurških mikroskopa omogućava očuvanje tkiva.
• Endoskopska hirurgija: tehnologija bazirana na kameri koja omogućava obavljanje operacija kroz manje incizije.
• Laserski uređaji i uređaji bazirani na energiji: su sistemi visoke tehnologije koji se koriste u aplikacijama podmlađivanja kože, lečenja pigmentnih promena i zatezanja tkiva.

Osnovne rekonstruktivne metode

Metode korišćene u rekonstruktivnoj hirurgiji određene su obimom oštećenja i karakteristikama tkiva područja. Ove metode omogućavaju popravku gubitka tkiva korišćenjem sopstvenih tkiva tela ili odgovarajućih sintetičkih materijala. Osnovne rekonstruktivne metode su sledeće:

• Transplantacija kože: proces transplantacije zdravog kožnog grafta iz jednog dela tela u oblast sa gubitkom tkiva.
• Hirurgija preklopa tkiva: ova procedura uključuje fiksiranje transplantata tkiva, bilo sa sopstvenom vaskularnom strukturom očuvanom (peteljkasti preklop) ili odvajanjem sudova i mikroskopskim šivenjem na sudove primajuće oblasti (slobodni preklop).
• Ekspanzija tkiva: ova procedura uključuje korišćenje silikonskih balona postavljenih pored oblasti sa deficitom tkiva radi postepenog proširivanja zdrave kože tokom vremena za svrhe popravke.
• Mikrohirurgija: proces spajanja finih krvnih sudova i nerava pod specijalizovanim hirurškim mikroskopima; posebno je važna u kompleksnim transferima tkiva.

Procedure estetske hirurgije

Estetska hirurgija obuhvata procedure usmerene na poboljšanje fizičkog izgleda osobe. Ove procedure se obično planiraju da postignu balansiraniji profil tela i lica. Često obavljane procedure kozmetičke hirurgije uključuju:

• Rinoplastika (operacija nosa): procedura za korekciju oblika nosa ili rešavanje problema disanja.
• Blefaroplastika (operacija kapaka): obavlja se radi korekcije opuštenosti i senki ispod očiju.
• Abdominoplastika (zatezanje abdomena): procedura za uklanjanje prekomerne kože i masnog tkiva iz abdominalne oblasti.
• Estetika grudi (povećanje, smanjenje, podizanje): ova procedura se obavlja radi restrukturiranja tkiva grudi po volumenu ili obliku.

Kako izgleda proces dijagnoze i planiranja za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju?

Uspeh plastične hirurgije je direktno povezan sa preciznom dijagnozom i personalizovanim planiranjem. Lekar bira najprikladniju tehniku procenjujući trenutno stanje tkiva, opšti zdravstveni profil pacijenta i potencijal zarastanja. Metode korišćene u fazama dijagnoze i pripreme za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju su sledeće:

• Klinička procena: obavlja se detaljan pregled anatomske strukture pacijenta.
• Tehnike snimanja: ako je potrebno, koriste se MR, CT ili ultrazvuk za vizualizaciju dubine tkiva i vaskularne strukture.
• Softver za simulaciju: posebno u kozmetičkim procedurama, očekivani postoperativni rezultat se digitalno prikazuje pacijentu.

Perinatologija je subspecijalnost ginekologije i akušerstva koja proučava zdravlje buduće majke i fetusa od perioda pre trudnoće do prvih četiri nedelje nakon porođaja, bavi se dijagnozom i lečenjem visokorizičnih stanja i takođe se naziva majčino-fetalna medicina.

Šta je perinatologija?

Perinatologija je medicinska specijalnost koja se fokusira na zdravlje i majke i fetusa tokom trudnoća klasifikovanih kao visokorizične iz medicinskih, hirurških ili genetskih razloga. Izvedena je iz latinskih reči „peri“ (oko) i „natus“ (rođenje).

Glavni cilj odeljenja za perinatologiju je prepoznavanje mogućih komplikacija tokom trudnoće, obavljanje skrininga genetskih anomalija i vođenje i upotpunjavanje procesa porođaja na najzdraviji mogući način, maksimizirajući kvalitet života i majke i bebe. Nudi vitalni sistem praćenja, posebno za buduće majke sa hroničnim bolestima ili za fetuse kojima su dijagnostikovani problemi razvoja tokom trudnoće.

Čime se bavi perinatolog?

Perinatolozi (specijalisti majčino-fetalne medicine) su lekari koji su, pored svoje specijalizacije u ginekologiji i akušerstvu, završili trogodišnju subspecijalizaciju. Za razliku od ginekologa, perinatolog radi na dijagnozi i praćenju složenijih pitanja povezanih sa trudnoćom; garantuje bezbednost oba pacijenta (majke i bebe) pažljivo praćenjem razvoja bebe mesec po mesec, kao i fizioloških promena kod majke.

Zadaci perinatologa uključuju sledeće:

• Detaljni ultrazvuk (skrining anomalija): između 18. i 23. nedelje trudnoće, lekar detaljno pregleda sve organske sisteme bebe.
• Prepoznavanje rizika: procenjuje se utjecaj postojećih medicinskih stanja buduće majke (epilepsija, bubrežna insuficijencija, itd.) na trudnoću.
• Invazivni dijagnostički testovi: obavljaju se procedure kao amniocenteza (uzimanje tečnosti bebe) ili biopsija horionskih resica (uzimanje uzorka tkiva placente).
• Fetalna ehokardiografija: na naprednom nivou se analiziraju strukturne i ritmičke karakteristike srca bebe.
• Planiranje lečenja: ako se dijagnostikovani problem može lečiti dok je beba u materici, može se izvesti hirurška ili medicinska intervencija.
• Određivanje metoda i strategije porođaja: u visokorizičnim situacijama se odlučuje o trenutku i metodu porođaja (prirodan porođaj ili carski rez).

Zašto posetiti odeljenje za perinatologiju?

Da bi se posetilo odeljenje za perinatologiju nije neophodno da postoji problem. Ako buduća majka ima određene faktore rizika, pacijentkinja se upućuje odeljenju za perinatologiju preko odeljenja za ginekologiju i akušerstvo. Starost buduće majke, medicinska istorija ili komplikacije u prethodnim trudnoćama mogu ukazati na potrebu za perinatološkim praćenjem.

Glavni razlozi zbog kojih buduća majka treba da poseti odeljenje za perinatologiju su sledeći:

• Napredna starost majke (trudnoća sa 35 godina ili više)
• Istorija mrtvorođenosti, spontanog abortusa ili prevremenog porođaja u prethodnim trudnoćama
• Hronične bolesti kod buduće majke (hipertenzija, dijabetes tip 1, dijabetes tip 2, poremećaji štitne žlezde)
• Prisustvo poznate genetske bolesti ili hromozomskog poremećaja u porodici
• Višeplodna trudnoća (blizanci, trojke ili više fetusa)
• Sumnjivi nalazi ili zastoj u razvoju otkriveni tokom standardnih ultrazvučnih pregleda
• Rodbinski brakovi i povezani povećani genetski rizici
• Istraživanje efekata infekcija ili lekova korišćenih tokom trudnoće

Koje bolesti leči odeljenje za perinatologiju?

Odeljenje za perinatologiju je sveobuhvatna medicinska jedinica koja se bavi i bolestima majke i bolestima fetusa. Perinatologija se fokusira na patološka stanja koja trudnoća pokreće ili pogoršava. Fokus je na sistemskim problemima sa strane majke i na strukturnim razvojnim poremećajima i genetskim sindromima sa strane bebe.

Bolesti koje leči odeljenje za perinatologiju su sledeće:

• Preeklampsija i eklampsija: visok krvni pritisak i gubitak proteina, poznat kao preeklampsija, spadaju u pitanja kojima se bavi.
• Gestacijski dijabetes: kontroliše se gestacijski dijabetes i usmerava se primena insulina.
• Anomalije placente: uključuje anomalije kao placenta previja (placenta postavljena ispred) ili placenta akreta (placenta zalepljena za zid materice).
• Zastoj u fetalnom rastu (IUGR): ako beba u materici ne dobija dovoljno na težini i ne prima dovoljno hranljivih materija, to predstavlja rizik.
• Cervikalna insuficijencija: uključuje rizik prevremenog porođaja zbog insuficijencije grlića materice i potrebne hirurške procedure.
• Nekompatibilnost krvi (Rh): fokusira se na fetalnu anemiju i probleme hidropsa (nakupljanje tečnosti u bebi) koji se razvijaju zbog nekompatibilnosti krvi.
• Kongenitalne anomalije: procenjuju se i rešavaju strukturna odstupanja u organima bebe (srce, bubrezi, mozak, kičma).
• Hromozomski poremećaji: otkrivaju se stanja kao Daunov sindrom (trisomija 21) i Edvardsov sindrom (trisomija 18).

Koji se dijagnostički testovi obavljaju u odeljenju za perinatologiju?

Perinatološke dijagnostičke metode se dele u dve kategorije: invazivne (intervencione) i neinvazivne (neintervencione). Mada je tehnološki napredak učinio uobičajenim skrining uzoraka majčine krvi bez štete za bebu, invazivne metode mogu i dalje biti potrebne za konačnu dijagnozu.

U odeljenju za perinatologiju se mogu obaviti sledeći dijagnostički i skrining testovi:

• Detaljni ultrazvuk: između 18. i 24. nedelje se pregledaju svi organi u 2D, 3D ili 4D.
• NIPT (neinvazivni prenatalni test): hromozomski skrining se obavlja analizom slobodne fetalne DNK u majčinoj krvi.
• Amniocenteza: proces uzimanja uzorka tečnosti koja okružuje bebu pomoću tanke igle.
• Biopsija horionskih resica (CVS): proces uzimanja uzorka tkiva placente u ranim fazama trudnoće.
• Kordocenteza: analiza obavljena uzimanjem uzorka krvi iz pupčane vrpce bebe.
• Fetalna ehokardiografija: detaljan ultrazvučni pregled srčanih komora i srčanih valvula bebe.
• Dopler ultrazvuk: omogućava praćenje nutritivnog stanja bebe merenjem brzine protoka krvi.

Koji su tipovi visokorizične trudnoće?

Visokorizična trudnoća nastaje zbog problema koji mogu ugroziti zdravlje majke ili bebe. Najčešći tipovi visokorizične trudnoće su sledeći:

• Visokorizična trudnoća povezana sa majkom: uzrokovana nekontrolisanim dijabetesom, hroničnom hipertenzijom, bubrežnim bolestima, autoimunim bolestima (lupus, itd.), gojaznošću ili ekstremnom mršavosti.
• Rizici povezani sa trudnoćom: uzrokovani problemima kao preeklampsija, gestacijski dijabetes, kratak grlić materice i prevremeno prskanje plodovih vodenjaka (rano pucanje plodove kese).
• Visokorizična trudnoća zbog razloga na strani fetusa: može biti posledica problema kao strukturne anomalije bebe, zastoj u fetalnom rastu i hidrops zbog nekompatibilnosti krvi; takođe uključuje višeplodne trudnoće.
• Visokorizična trudnoća zbog razloga na strani placente: nastaje zbog abnormalnog položaja placente, kao placenta koja prekriva grlić materice ili je preduboko zalepljena za zid materice.
• Visokorizična trudnoća prema kliničkoj istoriji: može biti posledica istorije ponavljanih spontanih abortusa, mrtvorođenosti ili prevremenih porođaja u prethodnim trudnoćama.

Koja je razlika između ginekologa i perinatologa?

Ginekolog se specijalizuje za reproduktivno zdravlje žene i praćenje normalnih trudnoća. Perinatolog je specijalista koji je dodatno razvio obuku u oblasti visokorizičnih trudnoća.

Može li perinatolog prisustvovati porođaju?

Perinatolozi su aktivno uključeni u proces porođaja, posebno u visokorizičnim trudnoćama. Perinatolozi možda neće rutinski prisustvovati svim porođajima, ali ako porođaj predstavlja rizik ili beba treba hitnu intervenciju nakon rođenja, perinatolog može voditi celi proces porođaja od početka do kraja.

Perinatolog je prisutan u trenutku porođaja ili može potpuno voditi porođaj u sledećim situacijama:

• Ako se očekuje preterano krvarenje tokom porođaja
• Ako postoji placenta previja ili spektrum placenta akreta
• Ako će porođaj nastupiti veoma rano (prevremeno)
• Ako beba ima anomaliju koja zahteva intervenciju pri porođaju
• Ako se radi o trojkama, četvorkama ili više u višeplodnoj trudnoći

U kojoj nedelji trudnoće treba posetiti odeljenje za perinatologiju?

Detaljni ultrazvučni pregledi se generalno preferiraju između 18. i 23. nedelje, ali poseta perinatologu se takođe može obaviti između 11. i 14. nedelje radi procene genetskih rizika.

Ako je dvostruki skrining test normalan, postoji li potreba za posetom perinatologu?

Da, jer skrining testovi mere samo hromozomske rizike, ali perinatolog pregleda strukturna odstupanja srca bebe ili drugih organa.

Ortopedija i traumatologija je grana medicine koja se fokusira na dijagnozu, lečenje i rehabilitaciju bolesti i trauma mišićno-skeletnog sistema. Ova specijalnost se bavi problemima povezanim sa kostima, zglobovima, mišićima, ligamentima i nervima, i često leči stanja kao nesreće, sportske povrede, kongenitalne deformitete i bolesti povezane sa starenjem.

Šta je ortopedija i traumatologija?

Ortopedija i traumatologija je grana medicine koja se fokusira na dijagnozu, lečenje i rehabilitaciju bolesti, povreda i trauma mišićno-skeletnog sistema. Ova specijalnost čuva i obnavlja zdravlje struktura mišićno-skeletnog sistema tela, kao kosti, zglobovi, mišići, ligamenti i nervi. Ortopedija i traumatologija leči širok spektar zdravstvenih problema, od kongenitalnih deformiteta i trauma do promena povezanih sa starenjem i sportskih povreda.

Ortopedija se primarno bavi bolestima kostiju, zglobova, mišića, ligamenata i nerava, dok je traumatologija specijalnost koja se fokusira na povrede ovih sistema uzrokovane traumama. Traume najčešće nastaju zbog nesreća, sportskih aktivnosti, padova ili udara. Specijalisti ortopedije i traumatologije leče ova stanja i hirurgijskim i nehirurgijskim metodama i pomažu pacijentima da povrate svoje funkcionalne kapacitete.

Koja se stanja leče u ortopediji i traumatologiji?

Ortopedija i traumatologija je široka medicinska specijalnost koja leči bolesti i povrede mišićno-skeletnog sistema. Bolesti koje se često susreću u ovoj oblasti su sledeće:

Bolesti ramena

• Luksacije ramena: to je pomeranje zgloba ramena iz njegove normalne pozicije i generalno je uzrokovano traumom.
• Zamrznuto rame: stanje koje se generalno razvija nakon povrede, uzrokujući bol i ograničenu pokretljivost zgloba ramena.
• Rupture rotatorne manšetne: rupture mišića i tetiva ramena generalno se javljaju kao posledica sportskih povreda.
• Sindrom impingmenta ramena: javlja se kada su tetive ramena komprimovane prema kostima zgloba, uzrokujući bol i ograničenu pokretljivost.
• Tendinitis bicepsa: zapaljenje tetive bicepsa u prednjem delu ramena, generalno kao posledica prekomerne upotrebe.

Bolesti kolena

• Ruptura prednjeg ukrštenog ligamenta: ruptura prednjeg ukrštenog ligamenta, jednog od glavnih ligamenata kolena, često se uočava u sportskim povredama.
• Kalcifikacija kolena: bol, otok i poteškoće sa kretanjem javljaju se kao posledica trošenja hrskavice u zglobu kolena.
• Bol u prednjem delu kolena: bol u prednjem delu zgloba kolena generalno je uzrokovan zapaljenjem tetiva.
• Druge povrede ligamenata kolena: povrede ligamenata kolena generalno se javljaju kao posledica traume i mogu uzrokovati trajno oštećenje ako se ne leče.
• Ruptura meniskusa: ruptura hrskavičnih struktura kolena koje se zovu meniskus često se uočava u sportskim povredama.

Bolesti kuka

• Luksacija kuka: to je pomeranje zgloba kuka iz njegove normalne pozicije i može se javiti kongenitalno ili kao posledica traume.
• Kalcifikacija kuka: bol i ograničena pokretljivost javljaju se zbog trošenja hrskavice u zglobu kuka.
• Sindrom impingmenta kuka: bol nastaje zbog trenja između kostiju zgloba kuka i generalno se uočava kod mladih osoba.

Bolesti stopala i pete

• Bol u peti: bol u oblasti pete uzrokovan prekomernom upotrebom, naprezanjem ili zapaljenjem.
• Čekićasti prst: bolno stanje koje se javlja kada se prsti stopala savijaju više nego normalno.
• Ravna stopala kod dece: stanje u kojem su stopala deteta abnormalno ravna i treba lečiti u ranoj dobi.
• Kongenitalni klempedi stopala: kongenitalna deformacija stopala i generalno je stanje koje zahteva lečenje.
• Hallux valgus (bunion): bočna devijacija velikog prsta stopala, koja uzrokuje bol u prstu i zahteva lečenje.
• Žuljevi: otvrdnuta područja kože stopala uzrokovana pritiskom, koja mogu uzrokovati bol i neprijatnost.

Bolesti ruke i šake

• Teniski lakat: zapaljenje tetive lakta uzrokovano prekomernom upotrebom.
• Zarobljavanje ulnarnog nerva: bol i utrnulost javljaju se u laktu ili ručnom zglobu zbog pritiska na ulnarni nerv.
• Ganglion: ciste pune tečnosti koje se formiraju u zglobovima i generalno ne uzrokuju bol.
• Sindrom karpalnog tunela: utrnulost, bol i slabost u rukama javljaju se zbog pritiska na nerv u ručnom zglobu.
• Prst na obaraču: stanje karakterisano zaglavljivanjem i rigidnošću prstiju i generalno je uzrokovano pritiskom na nerve.

Bolesti kostiju i mekih tkiva

Tumori kosti: tumori koji se razvijaju u kostima mogu biti maligni ili benigni i zahtevaju lečenje.

Koje dijagnostičke metode se koriste u odeljenju ortopedije i traumatologije?

U ortopediji i traumatologiji, izrađuju se odgovarajući planovi lečenja procenom stanja pacijenata raznim dijagnostičkim metodama. Za svako stanje se preferira drugačija dijagnostička metoda da bi se osigurala precizna dijagnoza. Najčešće korišćene dijagnostičke metode u ovom odeljenju su sledeće:

• Radiografija: stanja kao frakture kostiju, luksacije, deformiteti i kalcifikacija zglobova vizualizuju se putem radiografije.
• MR (magnetna rezonanca): omogućava dobijanje detaljnih slika povreda mekih tkiva, ruptura tetiva i povreda ligamenata.
• CT snimanje (kompjuterizovana tomografija): pruža detaljnije slike u poprečnom preseku kostiju, zglobova i unutrašnjih organa i koristi se u dijagnozi stanja kao frakture i tumori.
• Ultrazvuk: koristi se za pregled nakupljanja tečnosti unutar zglobova, povreda tetiva i mišićnih istegnuća.
• Analize krvi: koriste se za testove zdravlja kostiju (nivoi vitamina D i kalcijuma) i za dijagnozu određenih stanja (kao reumatoidni artritis).
• Elektromiografija (EMG): meri električnu aktivnost mišića za dijagnozu stanja kao kompresija nerva i slabost mišića.
• Artroskopija: kamera uvedena u zglob omogućava direktnu vizualizaciju oštećenja i zapaljenja unutar zgloba, a takođe se može obaviti i lečenje.
• Gamagrafija kosti: koristi se za otkrivanje anomalija u kostima, kao infekcije, tumori i frakture.
• Denzitometrija (merenje gustine kosti): meri gustinu kosti i omogućava ranu dijagnozu bolesti gubitka kostne mase kao osteoporoza.

Koje metode lečenja se koriste u odeljenju ortopedije i traumatologije?

Metode lečenja u ortopediji i traumatologiji variraju prema vrsti i ozbiljnosti stanja i opštem zdravstvenom stanju pacijenta. Najčešće primenjene metode lečenja su sledeće:

Fizioterapija i rehabilitacija

Fizioterapija je jedna od najkorišćenijih metoda u lečenju poremećaja mišićno-skeletnog sistema. Fizioterapija uključuje razne vežbe i tehnike manuelne terapije usmerene na smanjenje bola, povećanje snage mišića i obnavljanje pokretljivosti. U stanjima kao zamrznuto rame, hernija diska i bol u zglobu kolena, fizioterapija je važan dio procesa lečenja.

Medikamentozno lečenje

U ortopediji i traumatologiji, lekovi se koriste za ublažavanje simptoma bolesti i ubrzavanje oporavka. Najčešće korišćene vrste lekova su analgetici, antiinflamatorni lekovi i relaksanti mišića.

Takođe, u određenim stanjima, posebne injekcije kortikosteroida mogu takođe pomoći u upravljanju bolom i smanjenju zapaljenja. Lekovi imaju važnu ulogu u lečenju bolesti kao reumatoidni artritis i osteoartritis.

Fizička aktivnost i vežbanje

Programi vežbanja u lečenju ortopedije i traumatologije su efikasna metoda za poboljšanje mišićno-skeletnog zdravlja. Vežbanje se koristi za povećanje pokretljivosti zgloba, jačanje mišića i poboljšanje opšteg zdravlja tela.

Sportske povrede, rupture meniskusa i osteoartritis kolena su stanja koja se mogu lečiti vežbanjem. Specijalisti izrađuju individualizovane programe vežbanja za svakog pacijenta.

Hirurgijska intervencija

Hirurgijske metode uključuju artroskopsku hirurgiju, otvorene hirurgijske procedure, postavljanje endoproteza (kao endoproteza kolena ili kuka) i hirurgiju kičme:

• Endoskopska hirurgija kičme: minimalno invazivna hirurgijska metoda korišćena za lečenje poremećaja kičme.
• Osteointegrisana endoproteza: omogućava da se endoproteze direktno srastaju sa kosti, pružajući prirodniji pokret i veći komfor.
• Artroskopska hirurgija: minimalno invazivna hirurgija obavljena malom kamerom za pregled i lečenje oštećenja u zglobovima.
• Endoproteza kolena (totalna artroplastika kolena): zamena ozbiljno oštećenog zgloba kolena veštačkim zglobom.
• Endoproteza kuka (totalna artroplastika kuka): postavljanje veštačkog zgloba za lečenje oštećenja zgloba kuka.
• Endoproteza ramena: hirurgijsko postavljanje endoproteze za lečenje oštećenja zgloba ramena.
• Napredna hirurgija hernije: hirurgijske intervencije za lumbalne i cervikalne hernije diska, obavljene minimalno invazivnim tehnikama.
• Hirurgija ukrštenog ligamenta (ACL hirurgija): rekonstruktivna hirurgija obavljena u slučajevima rupture prednjeg ukrštenog ligamenta.
• Hirurgija prekomernog rasta kosti i cista: hirurgijsko uklanjanje prekomerno narasnulog tkiva ili cista u kostima.
• Hirurgija šake i mikrohirurgija: hirurgijske procedure korišćene za popravku oštećenja šake i prstiju, generalno obavljene mikrohirurgijskim tehnikama.
• Hirurgija stopala i članka: hirurgijske procedure obavljene za lečenje trauma, deformiteta i bolesti u oblasti stopala i članka.
• Sportska fiziologija i sportska hirurgija: hirurgijske intervencije usmerene na lečenje mišićno-skeletnih problema i povreda povezanih sa sportom kojima se suočavaju sportisti.
• Pedijatrijska ortopedija: hirurgija koja obuhvata dijagnozu i lečenje razvojnih ortopedskih poremećaja kod dece.
• Hirurgija kičme: hirurgijske procedure obavljene za lečenje bolesti i povreda kičme.
• Hirurgija tumora i onkologija: hirurgijske procedure usmerene na lečenje tumora kostiju i mekih tkiva, uključuju i hirurgiju kancera.
• Traumatske bolesti i hirurgija traume: hirurgijske intervencije obavljene za lečenje fraktura kostiju, povreda unutrašnjih organa i oštećenja mekih tkiva uzrokovanih nesrećama ili traumama.
• Hirurgija korekcije deformiteta: hirurgijske procedure obavljene za korekciju kongenitalnih ili stečenih deformiteta u telu (na primer, skolioza, ravna stopala).

Tretmani injekcijama

U odeljenju ortopedije i traumatologije, lečenje injekcijama se takođe koristi u lečenju određenih stanja. Injekcije steroida pomažu u smanjenju zapaljenja u zglobu i ublažavanju bola. Injekcije hijaluronske kiseline, s druge strane, poboljšavaju kvalitet zglobne tečnosti i koriste se u lečenju stanja kao osteoartritis. Takođe, PRP terapija (plazma bogat trombocitima) obavlja se sa plazmom dobijenom iz sopstvene krvi pacijenta da bi se ubrzao proces zarastanja.

Lečenje gipsom i udlagom

U traumatskim povredama kao frakture i luksacije, često se primenjuje korišćenje gipsa ili udlage. Ova metoda osigurava da se kosti zarastu u pravilnoj poziciji. Posebno se gips i udlage koriste u lečenju fraktura ruku i nogu, istegnuća i luksacija zglobova.

Primena hladnog i toplog

Terapije hladnim i toplim često se koriste da pomognu u smanjenju bola i otoka. Hladna kompresa je generalno efikasna metoda lečenja za povrede, istegnuća i zapaljenja. S druge strane, topla kompresa se koristi za lečenje stanja kao napetost mišića i rigidnost zgloba.

Ozonoterapija

Ozonoterapija se koristi kao alternativna metoda lečenja za poremećaje zglobova i mišića. Ozon ubrzava zarastanje i smanjuje bol dovodeći kiseonik u telo. Može biti posebno efikasna u lečenju stanja kao bol u kolenu, hernija diska i osteoporoza.

Korišćenje uređaja za fizioterapiju

U procesu fizioterapije, lečenje se može podržati uređajima kao TENS (transkutana električna nervna stimulacija), terapija ultrazvukom i magnetna terapija. Ovi uređaji smanjuju napetost mišića, ublažavaju bol i ubrzavaju proces zarastanja.

Rehabilitacija

Terapija rehabilitacije se primenjuje da bi se pacijentima pomoglo da povrate svoje prethodno zdravlje nakon hirurgijskih operacija ili ozbiljnih povreda. Proces rehabilitacije pomaže pacijentu da povrati snagu, poveća flexibilnost i obnovi funkcionalnost. Programi fizioterapije i vežbanja omogućavaju pacijentima da povrate nezavisnost.